eXTReMe Tracker
Štuka

Štuka

By on 31/03/2013

Poštovani ljubitelji ribolova, posle blage zime koja je prošla gotovo apsolutno bez snega i pravih hladnoća, evo nas konačno na samom kraju marta, tačnije u danu kada se završava zvanični lovostaj na ovu, mnogima i sa pravom najomiljeniju grabljivicu. Imajući u vidu, da su zbog klimatskih promena koje se dešavaju poslednjih godina, i navike pojedinih vrsta riba promenjene, a ovde pre svega mislim na vreme i dužinu trajanja mresta, jer sve ribe svoj nagon za mrestom dobijaju na osnovu temperature vode a ne datuma u kalendaru, iskreno se nadam da je ona svoj ovogodišnji mrest odradila kvalitetno i do kraja uspešno. Kada ovo kažem u vidu imam činjenicu, a u to sam se lično uverio krajem 2012. godine, u oktobru i novembru  mesecu, da je svoj ovosezonski mrest počela još tada, apsolutno nezaštićena i daleko od zvaničnog lovostaja. S toga, na početku nove lovne sezone, predstavljamo vam, ovu božansku grabljivicu, predatora bez mane, svedoka vremena i evolucije života, stanovnika nizijskih voda u većem delu sveta, kraljicu skoro svih balkansih voda, Njeno Veličanstvo – ŠTUKA !  

Ime Štuka
Lokalni naziv Štuka, Štuja,
Latinsko ime Esox lucius
Porodica Esocidae
Rod Esox
Max.težina Do 35 kg
Max.dužina Do 200 cm
Vreme mresta Februar-April
Min. lovna mera 40 cm
Lovostaj 1. februar – 31. mart

Ihtiologija:

Evropska štuka (lat. Esox Lucius), jedna od pet službeno priznatih vrsta štuka u svetu, je stanovnik nizijskih voda, reka, jezera, bara, kanala, mrtvica i kao takva rasprostranjena je u gotovo svim vodama Srbije i celog Balkana uopšte, kao i u većini voda evropskog, azijskog i severnoameričkog kontinenta. Porodica ove grabljivice obuhvata, dakle, pet vrsta štuka koje su uslovljene isključivo podnebljem odnosno kontinentom na kome žive. To su, pored “naše” evropske štuke (lat. Esox Lucius) i: severnoamerička i kanadska “Maski štuka” (lat. Esox Masquinongy) i nalazi se samo u Severnoj Americi i Kanadi, zatim “Američka štuka” (lat. Esox Americanus), koja živi samo u istočnim delovima SAD, potom “Crna štuka” (lat. Esox Niger), naseljava Teksas i Novu Škotsku, i na kraju stanovnik azijskog kontinenta takozvana “Pegava štuka” (lat. Esox Reichertii) koja pliva u vodama istočnog Sibira. Ovo sam pomenuo isključivo informacija radi, a akcenat u ovom tekstu će biti na onoj koja nas najviše interesuje a to je evropska štuka – Esox Lucius, pogotovu jer su karakteristike u 99 procenata iste. Razlikuju se samo u šari, boji i veličini, koje diktira mikrookolina i temperatura vode, a na kraju krajeva i evropske štuke (Esox Lucius) se po tome razlikuju, u zavisnosti od uslova sredine gde žive.

Štuka predstavlja jednu od glavnih poluga života u vodi u kojoj živi, grabljivica je, i uglavnom “lovac iz senke”. Svojim hidrodinamičnim, jako izduženim oblikom, kao i bojom, skoro je potpuno “stopljena” sa okolinom u kojoj je naseljena. Ona konstantno “lebdi” u zasedi iza nekog oborenog stabla, potopljenog panja ili granja, podvodne trske ili trave, čekajući tako, ili da joj se plen približi, ili se ona polako prikrada plenu i čeka pogodan trenutak za napad. Konfiguracija tela joj omogućava jako veliku početnu brzinu (oko 10 metara u sekundi), što joj pruža izuzetno veliko i snažno repno peraje, a što je svrstava u red daleko najbržih riba kada je početna brzina napada u pitanju. Sama štuka, međutim, ne spada u red nekih velikih i brzih plivača na duge staze (procenjuje se da maksimalna brzina plivanja štuke ne prelazi 60km na čas), pa zato posle jednog neuspeha ne nastavlja, ili vrlo retko nastavlja, da juri za plenom. Njeno glavno oružje je “napad na prepad”. Štuka jede sve što je živo i što je u pokretu: od riba preko ptica, pacova, žaba i zmija pa sve pripadnika svoje vrste. Dakle kanibal je. Ali se neretko, kada nema drugog, hrani i mrtvim ribama. Omiljen plen, zbog njenih krajnje ograničavajućih plivačkih sposobnosti, su joj najčešće ranjene i bolesne ribe koje nisu u mogućnosti da beže i pružaju neki veći otpor. Iz ovoga se vidi da štuka predstavlja jednog od glavnih suzbijača zaraznih i parazitskih bolesti, jer eliminiše sve što je nosilac toga s jedne strane, i analogno tome povećava kvalitet ribljeg fonda u sredini u kojoj živi. Hrani se tako što najpre plen zgrabi bočno držeći ga par sekundi u ustima, umrtvljujući ga na taj način u položaju od 90 stepeni u odnosu na njeno telo, zatim ga munjevito okreće i trpa u usta počevši od glave prema repu. Upravo u tom trenutku okretanja plena dešava se da ostane bez ulova, pa je zato uglavnom opredeljena na lov ranjene ribe koja se sporije kreće bez balansa i bez mogućnosti ozbiljnijeg bega. OVO TREBA IMATI U VIDU PRILIKOM PECANJA ŠTUKE, bilo živim mamcem – kederom, bilo varaličarenjem ili mušičarenjem. Ali o vrstama i načinu pecanja štuke ćemo malo kasnije. Moćno oružje štuki su pored građe koja joj omogućuje izuzetno veliku početnu brzinu, i veliki broj zuba (oko 700 komada) različitih oblika i veličina koji su rasprostranjeni u više reda duž svih kostiju glavenog sistema u viličnom i jezičnom predelu, nagnutih prema unutrašnjosti usta. Štuka je po svemu specifična i karakteristična, pa i po tome da u proleće u vreme mresta menja zube. Zbog toga se u tom periodu slabije hrani. Inače, uz pomoć jake muskulature usta i ždrela, štuka je u mogućnosti da višestruko raširi prostor usne duplje i uz pomoć izuzetno rastegljivog želuca u stanju je da proguta plen skoro svoje veličine. Tako predstavlja ribu koja je u stanju da pojede najveći plen u odnosu na sopstvenu veličinu.

Štuka se u potrazi za hranom oslanja na tri čula: Vid – koji predstavlja najrazvijenije čulo kod štuke, zatim, čulo mirisa – za pronalaženje uginule ribe, i bočnu liniju kao čulo osećaja koje joj koristi da detektuje vibracije ranjene ili uznemirene ribe. Štuka retko kada može odoleti zalogaju ako je blizu nje, tako da možemo reći da se hrani tokom celog dana. Samo razlika je u tome što ima periode u toku dana kada ona juri plen i intenzivnije se hrani, a to su rani jutarnji sati, u samo svitanje ili neposredno posle njega, kada jutarnja magla ustupa mesto prvim jutarnjim zracima Sunca, kao i u sami smiraj dana, kada ugrejano poslepodne ustupa mesto sumraku. U ostalim periodima dana, moramo mi tražiti nju.

Ženke štuke oko sebe okupljaju po par mužjaka. One mogu doživeti starost od preko 30 godina, kada dostižu težinu veću od 35 kilograma i dužinu od skoro, a u idealnim uslovima i preko 2 metara. Mužjaci retko dožive starost preko 10 ili eventualno 15 godina, preko 1 metra dužine i preko 8 kilograma težine. Da bi dostigle težinu od jednog kilograma, mlade štuke pojedu od 3 do 4 kilograma hrane. Za to im treba oko 2 – 2,5 godine života. A straijim štukama je za isto napredovanje potrebno 10-30 kilograma hrane. Štuke rastu i dobijaju na težini celog svog života. One koje rastu i žive u vodenoj sredini sa pogodnijim uslovima za život, brže će rasti i ranije polono sazreti. Generalno, u prvoj godini dostiže težinu od pola kilograma, u drugoj od 800 grama do 1,5 kilograma, u trćoj od 1,5 – 2,5 kilograma, u četvrtoj do 3,5 kilograma. U periodu od 6-8 godina štuka dostiže težinu od 4-6 kilograma. Posle starosti od osam godina rast je znatno sporiji.

Ovo se pogotovu odnosi kada je reč o veličini štuke kod nas, gde se retko, ali izuzetno retko pecaju primerci teži od 10 kg, pogotovu kada je reč o divljim vodama. Na komercijalnim revirima je situacija tek nešto bolja. Ja sam lično mišljenja da je razlog za to, izuzetno, za štuku kod nas blaga klima, kao i pojačana konkurencija od strane  ostalih grabljivica, pre svega soma i smuđa, za razliku od severnoevropskih zemalja poput Švedske i ostalim baltičkim zemljama , zatim vodama irkutske oblasti i Sibira uopše, kao i severnim delom severnoameričkog kontinenta i Kanade, gde je oštra klima daleko pogodnija za rast štuke sa jedne strane, i smanjena konkurencija ostalih grabljivica i predatora sa druge.
Zbog toga i smatram da je minimalna dozvoljena mera za pecanje štuke kod nas, nerealno mala i da je treba povećati bar za duplo. Sa sadašnjih 40 cm dužine na 80 cm.

Razmnožavanje:
Štuka se mresti u rano proleće, kada se led povuče a voda dostigne optimalnu temperaturu za polaganje ikre, a to je između 8 i 10 stepeni Celzijusa. Mužjaci štuke postaju plono zreli već nakon prve godine života a ženke već nakon druge. Međutim pravu sposobnost za masovno razmnožavanje stiču u periodu od treće do pete godine života. Sam čin mresta obavlja se u ranim jutarnjim časovima ili pred veče. Štuka je jako osetljiva na nagle klimatske promene, temperaturu i vodostaj, pa je u periodu niskih vodostaja (kakav je slučaj kod nas poslednjih godina u vreme mresta) do mresta uopšte ne dolazi ili veći deo mresta propadne. OVO JE TRENUTAK KADA MORAM DA APELUJEM NA KOLEGE RIBOLOVCE DA POČNU VIŠE NEGO IKADA PRIMENJIVATI PRAVILO “UHVATI I PUSTI” (C&R – Catch and Release), I DA IZ OVIH RAZLOGA ŠTUKE ISPOD MERE VRAĆAJU U VODU, KAO I DA PO SVOJOJ SAVESTI SAMI POVEĆAJU MINIMALNU DOZVOLJENU MERU KOJA JE ZA ŠTUKU NEREALNO MALA. Plodnost štuke je 40.000 – 45.000 jajašca na jedan kilogram telesne težine a veličina ikre je od 2,5 – 3 mm. Vreme inkubacije traje 14 dana. Izlegnuta mlađ veličine 10 mm nakon što utroše žumančane vrećice nastavljaju da se hrane sitnim zooplanktonima. Već sa 25mm dužine već su jako slični odrasloj štuki. Jako brzo rastu pa sa tri nedelje starosti dostignu dužinu oko 5 cm i već tada su prave grabljivice hraneći se ribljom mlađi, uglavnom jedinkama grgeča (bandara) i mladuncima Cyprinidae koje u to vreme proplivavaju. Kanibalizam koji sam gore pomenuo najizraženiji je upravo u ovom periodu kada se štukice međusobno proždiru.

Lov štuke:

Za štuku važi pravilo da se može pecati tokom cele godine, i ta konstatacija nije netačna, međutim, ima perioda u toku godine kada se štuka aktivnije hrani i kada ju je lakše upecati. Ajmo najpre videti gde se štuka zapravo kreće, u kojim slojevima vode, kada, i kako je najpogodnije i najbolje pecati.
Već smo napomenuli da se štuka hrani tako što vreba plen iz zasede. Znači, tražimo je na mestima koja imaju prirodne prepreke u vidu podvodnih grebena, stena, trske ili trave, oborenih stabala, potopljenih panjeva ili bilo kojim drugim mestima na kojima ima prirodnog zaklona iza koga vreba svoj plen. Međutim, kako u ribolovu nema egzaktnih pravila, tako  ona ne postoje ni u ribolovu štuke. Pogotovo kada su letnji meseci u pitanju i kada se ona povlači u dublje slojeve vode.

Dakle, štuka je aktivna preko cele godine ali su ipak najbolji meseci za njen lov kraj leta a to znači od kraja avgusta pa do početka februara, tačnije do početka mresta.

Kada je pecanje štuke u pitanju, moramo napomenuti i jednu od jedinstvenih osobenosti štuke, a to je da zna da bude mesecima pa i godinama apsolutno neaktivna. To se dešava kada oseti da je ugrožena na određenom području, pa se tako dešava, da se na mestima gde je štuka apsolutno dominantna vrsta ribe i gde smo sigurni da je ima, zapitamo ima li tu štuke uopšte. Taj period njene neaktivnosti, kada je pecanje u pitanju, može da potraji i po nekoliko godina, sve dok ne oseti da je ponovo sigurna na tom području. Ovo imajte u vidu kada se susretnete sa sličnom situacijom, da na vodi gde ste prethodne godine pecali štuke u velikom broju, naredne ili nekoliko narednih, nemate apsolutno nikakvih uspeha u lovu ove grabljivice, i to na potpuno istom mestu.

NAČIN PECANJA

Štuka se može pecati na sve poznate konvencionalne načine:

1.Pecanje na plovak živim mamcem,
2.Pecanje na plovak mrtvim mamcem,
3.Pecanje dubinskom metodom na živi mamac,
4.Pecanje dubinskom metodom na mrtvi mamac,
5.Varaličarenjem,
6.Mušičarenjem.

Pecanje štuke na plovak živim mamcem:

Pecanje štuke na plovak (sistem balerine), je najstariji i najpopularniji metod pecanja štuke kod nas. Za ovaj tip pecanja, bez obzira da li kao mamac koristimo živu ribicu (keder) ili mrtvu ribu, potreban je dobar pribor i jak sistem. Zbog sigurnog manevrisanja i daljeg zabačaja poželjno je imati štap između 3,5 i 4 metara dužine, brze akcije sa težinom bacanja između 60 i 120 grama, koji će omogućiti lako zabadanje udice u tvrdu čeljust štuke. Mašinica treba da bude adekvatna štapu, veličine 5000 ili 6000. Izuzetno jaka, robusna sa minimum 6 ležajeva i sa metalnom špulnom velikog kapaciteta (recimo 300m/0,36mm) i sa solidnom brzinom prenosa od bar 5,6:1. Šta god da koristimo kao osnovni, najlon, upredenu strunu, monofil ili nanofil najnovije generacije, treba uvek da bude neoštećen, ne predugo korišćen, neiskrzan, bez čvorova ( sem onih neophodnih – jer je čvor najslabiji deo svakog sistema), a kako struna predstavlja jedinu direktnu vezu između nas i ribe, i o tome moramo voditi računa. Ukoliko koristimo običan monofil debljina bi trebalo da bude izmađu 0,30 i 0,40 mm sa nosivosti minimum 10 kilograma, dok je kod modernih nanofila taj odnos debljine i nosivosti u mnogome pomeren na račun smanjenja prečnika i povećanja nosivosti, pa tako nanofil debljine svega 0,12 mm ima nosivost između 9 i 10 kilograma na čvoru ( oni se najčešće koriste kod varaličarenja). Kopče i vrtilice takođe treba da budu adekvatne sistemu koji koristimo, pre svega nosivosti strune – ili nešto jače od nje, i na njima ne treba štedeti obzirom da su to inače jeftiniji delovi sistema, jer od njih u mnogome može zavisiti ishod drila u borbi sa štukom. Ne mali broj puta se dašavalo da se zbog grešeke proizvođača kopča otvori ili vrtilica jednostavno pukne i dođe do neželjenog gubitka ulova. Gubitak štuke je najmanja šteta koja se može desiti, jer ukoliko štuka sa trokrakom u ustima uspe da iskida sistem, postoji realna opasnost da ta štuka ugine i to u najgorim mukama. Kao predveze isključivo treba koristiti sajlice, čelične ili titanijumske svejedno, ili najnovije predveze namenjene lovu štuke. Tu takođe treba voditi računa prilikom kupovine, jer na tržištu ima jako puno nekvalitetnih sajlica što se finalne obrade tiče, pa se tako dešava da se na dobrim sajlicama postave loše ili neadekvatne kopče koje se otvore ili puknu prilikom drila. To treba proveriti prilikom montiranja sistema i ako nisu zadovoljavajuće zameniti ih adekvatnim. Strune i najloni bilo koje debljine nisu preporučeni za predveze, jer se kod štuke gornji i donji red zuba preklapaju, što opstanak bilo kog predveza koji nije sajla ili predvez specijalizovan za pecanje štuke, svodi na minimum. Iz iskustva znam da su i mnoge sajle ostale prekinute kao da su najlonske. Što se udica tiče za lov štuke se koriste jednokrake, dvokrake i trokrake udice, a njihova veličina se određuje na osnovu veličine mamca (kedera) koji se pak određuje na osnovu očekivane veličine štuke na mestu na kome pecamo. Osnovno verovanje je, što veći mamac to veća riba, mada ne mora uvek bitio tako. I velike štuke uzimaju jako male zalogaje. Jedno je sigurno, što lakši sistem to je veća verovatnoća da će štuka uzeti našeg kedera i da ga neće ispljunuti. Ja lično retko kada koristim sisteme teže od 15 gr. Jedino kada veličina kedera i dužina izbačaja to zahtevaju.

Sistem možemo namontirati kod kuće ukoliko idemo na poznato mesto gde znamo konfiguraciju dna, ili na vodi ukoliko ne poznajemo dovoljno teren i kada se želimo na licu mesta uveriti o odabiru adekvatnog sistema. Zato i nije uvek najpametnije doći na vodu i odmah zabaciti. Nekada, a pogotovu kada se dolazi na nepoznat teren na pecanje, je potrebno naravno u najvećoj mogućoj tišini obići mesto, uveriti se o uslovima na vodi i na osnovu toga izvršiti odabir sistema i montaže. Da li ćemo izabrati sistem sa usidrenom ili slobodnom balerinom, ili možda sistem sa prstenom ili antitangl (anti tangle) cevčicom. Takođe, moramo predvideti način i mesto izvlačenja ulova, a da bi sve to isplanirali potrebno je malo razgledati teren i eventualne podvodne grebene i prepreke koje su česte na mestima gde očekuijemo štuku. U tome nam pomažu polarizacione naočare. Kada smo sve ovo pripremili onda pristupamo ribolovu, ponavljam, u najvećoj mogućoj tišini. Treba izbegavati svaku nepotrebnu buku a pogotovu pljuskanje po vodi ili bučno zatvaranje vrata od automobila, jer ne zaboravite treće čulo štuke – bočnu liniju pomoću koje oseća i najmanju vibraciju u vodi ili pored nje.

Keder postavljamo (bar ja tako radim) tako što ga jednim krakom udice, bez obzira da li je jednokraka, dvokraka ili trokraka, probodemo što pliće ispod gornjeg (leđnog) peraja (svega par milimetara – otprilike drugi red krljušti odozgo) – tako što udicom obuhvatimo gornje peraje kedera ali uz oprez da ga previše ne ozledimo kako bi što duže ostao aktivan u vodi, izazivajući štuku svojim vibracijama i kretnjom. Kao kedera najbolje je birati ribe koje se nalaze u vodi u kojoj štuka živi a u kojoj mi pecamo, i koji predstavljaju prirodnu hranu ovoj grabljivici na tom mestu. Međutim, treba napomenuti da su male babuškice (veličine 8-15 cm) i crvenperke iste dužine, prava poslastica za svaku štuku. Unapred pripremljeni kederi nam produžavaju vreme ribolova pa je poželjno na mesto pecanja imati već pripremljene kedere. Kad sve ovo imamo pripremljeno, sistem, kedere, izabranu poziciju za pecanje – a to je obično područje sa dosta krša, potopljenih stabala, granja, trave, trske i sve ono što predstavlja prirodni zaklon štuki, jer se ona na taj način hrani, onda pristupamo ribolovu. Ukoliko naše sisteme zabacujemo bliže obali, moramo voditi računa o tome da imamo prirodan zaklon, da nam senka ne pada na vodu i odeću prilagođenu okolini u kojoj se nalazimo, jer najjače čulo kod štuke je čulo vida i ona vrlo dobro vidi šta se dešava i van vode, pogotovu ako je dan miran, bez vetra, a površina vode stakleno mirna. Dakle, na sebi nikako ne smemo imati drečave boje. Kada je sve spremno počinjemo sa pecanjem. Ukoliko se sat vremena nakon zabačaja ne desi udarac, vadimo sisteme i pregledavamo ih. Da neki od kedera nije oštećen, otpao , da se sistem nije slučajno upleo u neku od podvodnih prepreka ili trava. Ukoliko nije ništa od navedenog, poželjno je promeniti mesto plasiranja sistema.

Ono što je jako bitno je sledeće. Kada štuka napadne našeg kedera, NIKAKO NE SMEMO ODMAH KONTRIRATI. U tom trenutku se struna polako popusta, štap uzima u ruke i dovodi u paralelan položaj sa vodom, da bi se omogućilo lakše obmotavanje strune sa otkočene špulne. Štuka najpre hvata kedera, zatim ga nosi i okreće glavom prema ždrelu, a zatim polako guta. I tek kada ga je dobro zgrabila u ustima i većim delom progutala onda ponovo nastavlja da se kreće. U tom trenutku se kontrira. Naravno,  mnogo pecanja, izlazaka na vodu i promašaja će se desiti dok ovo ne postane rutina kod početnika, ali kada se jednom savlada, kasnije pecanje štuke predstavlja pravo uživanje i pravo zadovoljstvo dok posmatrate poigravanje vašeg kedera u iščekivanju da štuka pridruži toj igri. Pa ipak, da sve bude mnogo lakše i sa što manje početnih promašaja, početnicima savetujem da od momenta kada štuka zgrabi kedera do trenutka kontriranja izbroje do 15. To je otprilike vreme koje je štuki potrebno da u potpunosti zgrabi, okrene i većim delom proguta kedera, pa je tako mogućnost za promašajem svedena na minimum, dok su šanse za pravu kontru izuzetno velike. Jedno pravilo ovde uvek važi: sa kontriranjem, kada je pecanje štuke kederom u pitanju, se nikada ne može zakasniti, jedino se može poraniti. Ovo uvek treba imati u vidu i bez panike pristupiti kontriranju. Onda, iz položaja štapa koji je u tom trenutku paralelan sa vodom sledi brza, jaka i energična kontra do položaja u kome će štap u odnosu na vodu biti na 90 – 100 stepeni, tačnije paralelan sa našim telom ili čak malo iza glave. Onda kreće dril koji je u zavisnosti od veličine štuke  različito jak, ali uvek podjednako pun adrenalina. Savladavanje štuke i izvlačenje iz vode je stvar rutine, i početnicima savetujem da uvek imaju pomoć “kolege sa meredovom” prilikom izvlačenja, dok ne steknu potrebno iskustvo i rutinu prilikom izvlačenja, ne bi li kasnije počeli sve sami raditi. A to je tek uživanje i od toga definitivno nema većeg zadovoljstva. Kada sami upecate štuku, sami je izvadite iz vode, slikate se sa ulovom zbog uspomene, i ponovo vratite u vodu zbog budućnosti, kako bi se naredni put vratila veća. Jer, kada je pecanje štuke u pitanju, lepa fotografija sa trofejnim ulovom traje neuporedivo duže od punog stomaka.

Ovo su neki od osnovnih principa i pravila kojih se treba pridržavati kada je pecanje štuke živim macem u pitanju, da bi pecanje bilo lakše, sigurnije i sa većim šansama za ulov, ali, i da bi nam pecanje štuke pretstavljalo pravo zadovoljstvo i uživanje.

Pecanje štuke na plovak mrtvim mamcem

Kada je u pitanju pecanje štuke na plovak (balerinu) mrtvim mamcem, razlike u odnosu na prethodno opisano pecanje živim mamcem, je u suštini i bukvalno samo u mamcu. Dakle podjednako važe ista pravila što se pribora tiče, isti način pripreme i pristupa ribolovu, iste norme ponašanja na vodi, samo je dakle razlika u mamcu koji postavljamo.

Kao mamc možemo koristiti bilo koju ribu, ali ja lično uvek koristim i to preporučujem svima, u najvećem broju slučajeva morsku ribu i najvećim delom skušu. Zbog čega? Zato što morske ribe imaju daleko jači miris od slatkovodnih riba, a skuša je u samom vrhu te lestvice. Štuka je prosto obožava. Ukoliko trenutno niste u mogućnosti da pribavite neku od morskih riba, mada ih ima u bilo kom bolje snabdevenom marketu, naravno ništa drugo ne preostaje nego neka od slatkovodnih. To mogu biti sve vrste bele ribe, fileti soma i tako dalje. Veoma dobar učinak dobija se i čak višestruko povećava učinkovitost ako pribegavamo raznoraznim dipovima i atraktorima koji su specijalno napravljeni za lov predatora. To su uglavnom preparati napravljeni na bazi ribljeg brašna, riblje krvi ili arome uginule ribe. Vrlo često imaju jak i najblaže rečeno neprijatan miris, ali to je ono što štuku dovodi do granice ludila kada je apetit u pitanju. Ja u ovom delu najčešće koristim tečne atraktante Killer Fish, Blood Red i Pike Strike, proizvođača Scent Trail. Mada su jako učinkoviti i atraktanti, dipovi i arome poznatog mađarskog proizvođača Haldorado. Ono što je bitno i što je detalj koji u mnogome može da poveća učinkovitost pecanja mrtvim mamcem, je postizanje efekta plutanja mamca kroz sloj vode gde je plasiran, a to postižemo tako što makazama napravljenim za tu priliku (sa dugim krakovima), ili medicinskim peanom ubacimo parče stiropora kroz usta ribe u trbuh ( napunimo je stiroporom) u količini odgovarajućoj veličini ribe, pri čemu moramo jako voditi računa da previše ne ozledimo naš mamac. Ovo je mali trik koji će svakako povećati atraktivnost mamcu u vodi,  koji će mnogo lepše plutati pod vodom pod uticajem podvodnih struja.

Pecanje štuke dubinskim sistemom je u osnovi isto kao i pecanje na plovak, bez obzira da li se radi o pecanju živim ili mrtvim mamcem. Bar što se pribora tiče. Razlika je u samom sistemu odnosno načinu plasiranja mamca. Jasno je da se ovde radi o sistemu sa teškim olovnim otežanjem na njegovom kraju, kako bi se mamac namenjen štuki plasirao, ali i zadržao na samom dnu ili par santimetara iznad njega. Ovo je sistem koje se mnogo ćešće koristi za pecanje soma, ali je primenjiv i kod pecanja štuke, pogotovo kad se radi o mestima gde nema podvodne vegetacije, dakle na čvrstom i slobodnom dnu, ali gde ima dosta podvodnih prepreka i jako malo slobodnog prostora, pa želimo izbeći zapletanje kedera u njih. Najučinkovitiji je kod pecanja štuke na tekućm vodama sa jakom strujom ili u letnjim mesecima kada se štuka povlači u donjim slojevima vode. Ovo je sistem koji se mnogo ređe koristi od sistema sa balerinom, kada je pecanje štuke u pitanju, ali ga treba imati na umu, pogotovu na mestima na kojima ima i soma, te gde želimo povećati učinkovitost kada je generalno ulov u pitanju, realno očekujući i udarac soma. Sam sistem se montira tako što se na kraju sistema zakači olovno otežanje (težina zavisi od uslova na vodi i veličine kedera), a iznad njega se silikonskim stoperima ograniči kretanje kedera na 30-50 santimetara po visini, i to tako što se donji stoper postavi na 20cm od olova, a gornji na 30 santimetara iznad njega. Naravno, na osnovnom najlonu između dva stopera postavi se kopča ili vrtilica na koju se stavi predvez za štuku ili sajla dužine 30-40 cm, na čijem kraju se nalazi jednoktaka, dvokraka ili trokraka udica, na koju se dalji postavlja keder ili mamac koji koristimo. Takođe, ukoliko na istom mestu ima i drugih grabljivica, poput soma, možemo montirati i sistem sa dva mamca, tako što ćemo ispod kedera, na samom dnu namontirati drugi mamac na alkici olovnog otežanja. To može biti pijavica, snop glista, rečna školjka ili neki drugi specijalitet koji će svojim mirisom privući soma, ali verujte i štuku. Ovo navodim samo iz razloga, i kao primer, kako se može povećati učinkovitost pecanja, pogotovo na reci, gde veliki broj grabljivica živi na relativno malom prostoru.

 Pecanje štuke varaličarenjem (varaličarenje štuke) je pored pecanja živim mamcem (kederom) na sistem balerine, svakako najpopularniji vid pecanja ove grabljivice. Međutim sličnosti između ova dva tipa pecanja su samo po popularnosti (ne računamjući mesto pecanja) i ni po čemu drugom. Razlikuju se i po priboru, i po mamcima, i po samom pristupu pecanju pri čemu je varaličarenje mnogo dinamičniji i energičniji vid pecanja od ovog prvog koji je apsolutno stacionaran. Varaličarenje uopšte, pa tako i varaličarenje šuke, je tehnika koja je sve popularnija poslednjih godina, pogotovu kod mlađih kolega (i onih koji sebe tako smatraju ili se tako osećaju 🙂 ).

Kao i kod prethodnih metoda pecanja i kod varaličarenja štuke, prvo ćemo početi od pribora koji je potreban da se uspešno vlada ovom tehnikom i što je najbitinije da se uspešno peca, bez nekih posebnih rizika po sistem, opremu ali i samu ribu koja vrlo često strada nakon kidanja sistema, zbog gutanja udice.

Kod varaličarenja štuke najpopularniji su dvodelni varaličarski štapovi, namenjeni i po karakteristikama napravljeni upravo za ovaj vid pecanja. Dužina štapa se obično kreće od 2,7 do 3 metara ukoliko se peca sa obale ili platforme, a može i kraći ukoliko se peca iz čamca. Težina bacanja naravno zavisi od veličine štuke koju pecamo (očekujemo) i težine varalice koju koristimo. Ekonomska situacija kod nas ali i u većini zemalja iziskuje sve češću kupovinu univerzalnih štapova koji će zadovoljiti sve vode, i pecanje svih grabljivica, ukoliko je to moguće. Kako štuka spada u “borca” srednje kategorije, a to znači malo je snažnija od smuđa, ali i slabija od soma, upravo treba birati takve štapove. Koji bi eventualno mogao da “završi posao” i kod smuđa ali i kod manjeg soma. Napominjem, najbolje je imati za svaku vodu i svaku ribu poseban štap, ukoliko naravno to možete sebi priuštiti. Dakle izabraćemo štap za lako do srednje teško varaličarenje sa bržom akcijom sa kojim ćemo moći apsolutno komforno da pecamo solidne primerke štuke do 5 kg, smuđeve i veće od toga, ali i omanje somove. Pre svega imajući u vidu stanje na našim vodama, pogotovo divljim, gde i nemamo potrebu za opremom za neko teže varaličarenje. Ja koristim upravo takav. Po meni za naše vode univerzalan. Reč je o novm modelu “Shakespeare Ugly Stik Custom Graphite ” težine bacanja 15-40 gr i dužine 2,70 metara. To je nova verzija čuvenog šekspirovog Ugly Stik štapa, ovog puta u “Custom Graphite” verziji sa većim procentom grafitnih vlakana, zbog smanjenja težine i brže akcije. Opremljen je Fuji Alconite provodnicima i Fuji držačem mašinice, kao i kvalitetnom plutanom drškom. Samo ću vam reći da pored varaličarenja štuke, njega koristim i za varaličarenje bucova, grgeča i klena. Budući da ga imam od skora, a i da varaličarenje nije moj osnovni način ribolova, smuđa i soma nisam još uvek imao prilike da držim na njemu, ali sam siguran da sve što je do 5 kilograma težine, uključujući i soma, za njega neće predstavljati nikakav problem. Kolege koji se bave isključivo varaličarenjem verovatno imaju za svaku ribu po dva štapa, pa su i tu težine bacanja i akcije štapa raspoređene idealno – po potrebi i nameni. Ja nisam deklarisani varaličar, pa koristim nešto što smatram univerzalinim za moje potrebe varaličarenja. Mašinica treba da bude pre svega jaka, izdržljiva dovoljno brza da omogući komforno namotavanje i izvlačenje štuke, ali i ne previše brza da ne ugrožava način vođenja varalice. Mašinice 3000 i 4000 po Šimano standardu su poželjne za lako do srednje teško varaličarenje. Ja sam sa Ugly Stik-om trenutno upario mašinicu Daiwa Megaforce 3000 A, koja kompaktna i po karakteristikama odgovara jačini štapa. Ponovo, po meni univerzalna za naše vode. Naravno da ima i boljih i skupljih modela, pa i multiplikatora koji su sve više popularni i kod nas kao i na zapadu, ali za tim nema potrebe, sem ako nije u pitanju prestiž ili lično zadovoljstvo, a zadovoljstvo se sa jedne strane plaća, ali i sa druge nema cenu. Znam po sebi kada kupujem pribor za neke druge tehnike koje prevashodno upražnjavam u ribolovu. Što se struna, najlona, monofila, nanofila i ostalog tiče to zavisi od ličnih afiniteta i ubeđenja, ali i principa, pa je tako izlišno pričati o tome kao nekom pravilu. Jedino pravilo je da šta god da koristite, to mora da bude jako, neoštećeno i adekvatno ostatku opreme koju koristite pre svega po jačini. Da i ovde napomenem da ja koristim Berkley Nanofil, još od kada se pojavio kao hit u svetu i čim je bio dostupan na našem tržištu. Sada ima i drugih proizvođača nanofila, ali … kasno su se pojavili, što se mene tiče. Samo ću tako reći. Ja koristim debljinu Berkley 0,12 mm kojoj je izdržljivost na čvoru 6,934 kg. Još ni jedno kidanje nisam imao a najveća štuka koja je izvađena njime je bezmalo 4,5 kilograma. Mada, ponavljam, varaličarenje nije moja najomiljenija tehnika pecanja, pa sam varaličarski pribor opremio da bude baš univerzalan imajući u vidu šta od ulova mogu da očekujem na mestima kojima pecam i koliko to često činim. A to su uglavnom klenovi i bucovi. Za to mi je ovaj komplet i više nego zadovoljavajući. Garantujem da sa ovim promerom nanofila nećete imati problema ni sa duplo većim ribama, ukoliko je sve ostalo kako treba. Teško ju je iskidati i kad hoćete, recimo prilikom kačenja varalice o neku podvodnu prepreku. Na kraju se uvek stavlja sajla, kao i kod bilo kog drugog načina pecanja štuke. Jednostavno je neophodna. Ili, naravno, gotovi predvezi novije generacije u vidu fluorokarbona, koji su namenjeni pecanju štuke (i ostalih grabljivica koje karakterišu osobine koje zahtevaju poseban predvez). Osnovni najlon nije dovoljan, koje god da je debljine i jačine. Jedina zamerka nanofilu, ako se to uopšte može nazvati zamerkom,  je to što je za moje uši malo bučniji prilikom prolaska kroz vršnu kariku. Ali kako varalicu “bacam” ne više od nekoliko puta godišnje, baš kad se zaželim – da mi želja mine, ovo mi zaista ne predstavlja neku smetnju, imajući u vodu kakvo zadovoljstvo pruža kada “spaja” sa ribom.

E sad, deo koji se tiče izbora varalica, ovaj vid pecanja svrstava u red najkompleksnijih i najdiskutabilnijih načina ribolova uopše, pa se i graniči sa filoziofijom, koja se pomešana sa ribarskom sujetom i dobro poznatim ribarskim sujeverjem, na momente graniči sa drugom stranom realnosti. Da ne upotebim neku težu reč. Ponavljam, varaličarenje nije moj primarni način ribolova, pogotovu ne štuke koju najviše volim da pecam na živi mamac, ali upravo imajući u vidu tu činjenicu, kao i činjenicu da i pored toga kući imam preko stotinu različitih varalica, od kojih bar trideset procenata, ako ne i više,  nisam ni jednom iskoristio, potvrđuje moju prethodnu tezu. Međutim, između ostalih, nekoliko desetina izlazaka na vodu u prethodne tri godine, oko osamdesetak, kada sam isključivo varaličarskim štapom i kutijom raznoraznih varalica odlazio na pecanje, mi dozvoljava da primetim neke stvari i da o njima pišem. Apsolutno lovna varalica ne postoji. Kao ni apsolutno ne-lovna. Tu pre svega mislim na tip varalice, a pogotovu ne postoji ultimativno lovan dekor ili pak onaj koji nije lovan ni u kojim slučajevima. Mnogo je faktora koji utiču na izbor varalice, a tri osnovna su, bar za mene: godišnje doba kada pecamo, vreme po kome i doba dana u kojem pecamo i vrsta vode na kojoj pecamo. Imajući sve to u vidu mogu sa skoro stoprocentnom sigurnoscu da tvrdim da kod pecanja stuke dekor varalice nije presudan, već iskljucivo “rad”, tačnije vibracija koju ostavlja kroz vodu, koja iritira štuku. To su neka osnovna pravila po kojima sam se ja upravljao na početku, a po kojima se upravljam i sada, posle tri godine (neredovnog) varaličarenja, čitajući raznorazne tekstove o varaličarenju štuke, ali i u razgovoru sa iskusnijim kolegama sa kojima sam odlazio i pravio svoje prve varaličarske korake.

Zbog sveobuhvatnosti ovog članka o štuki, i zbog “mlađih” kolega (po varaličarskom stažu), koji sutra prvi put odlaze da bacaju varalicu, jer onim iskusnijima ili onima koji isključivo tako pecaju ovaj deo teksta koji se tiče varaličarenja štuke i nije potreban, najpre da napomenem koji sve to tipovi i vrste varalica postoje.

Osnovna podela varalica je na osnovu materijala od kojih su izrađene. To su tri vrste varalica:

1. Metalne
2. Silikonske
3. Drvene (plastične)
4. Swimbajtovi (specijalne višedelne varalice hiper-realističnog oblika)

Naravno, tu su i kombinacije prvih triju osnovnih vrsta.

U grupu metalnih varalica spadaju jako puno tipova varalica:

Kašike, leptiri, čikade (metalne glavinjare), buzzbait-ovi, spinnerbait-ovi, kastmasteri-spinkasteri, raznorazni pilkeri kao i razne podvarijante i ručne izrade i prepravke, koje vrlo često budu i lovnije od fabričkih.

Grupu silikonskih varalica čine varalice od mekog silikona koje se koriste u kombinaciji sa udicom sa olovnom “Džig” glavom. I ovde postoje jako puno modela i tipova, raznih dužina i oblika. U ovu grupu spadaju: šedovi i tvisteri i silikonske glavinjare.

U grupu drvenih odnosno plastičnih varalica spadaju razni tipovi voblera, džerkova, i kao i kod silikonskih varalica, glavinjare od balze ili plastike. Vobleri mogu biti površinski vobleri,oni koji se prilikom povlačenja kreću isključivo po površinskim slojevima vode, zatim suspend vobleri koji ostaju u sloju vode u kome mi želimo tačnije u onom sloju koji želimo ispitati, sledeći su tonući vobleri, koji duboko zaranjaju i ispituju isključivo donje slojeve vode, i četvrta vrsta voblera su plutajući vobleri, koji prilikom mirovanja (onda kada ih ne povlačimo), ostaju da plutaju na površini imitirajući tako bolesnu ili ranjenu ribu, koja je vrlo često na meti štuke kao izuzetno lak zalogaj. Svi oni (izuzev glavinjara), mogu biti jednodelni, dvodelni, trodelni i četvorodelni i razlikuju se po bojama , dekorima, dužini i težini a odabir pravimo zavisno od uslova na vodi gde pecamo.

Evo neke od najlovnijih varijanti voblera, kada je štuka u pitanju:

Mušičarenje štuke. I na kraju dolazimo do, kada je štuka u pitanju, daleko najnepopularnijeg vida pecanja ove grabljivice (bar kod nas), a to je mušičarenje štuke. Međutim, ovaj vid pecanja može biti jako učinkovit u proleće, posle mresta, jer prolećne štuke vole da izlaze na površinu i da se sunčaju. S’toga April mesec može da bude izuzetno uspešan “mušičarima”.  Ne treba posebno napominjati koliko je bitno biti oprezan pri svemu tome, i više nego kad su neki od prethodnih načina pecnja u pitanju, jer je kod mušičarenja skoro potrebno videti štuku pre zabačaja i strimer plasirati tik ispred njenih usta. Lagano i precizno. To i nije toliko teško, bar nije iskusnim mušičarima koji kreću u jedan ovakav pohod. Problem je u tome što u tom slučaju (kada vi morate prići štuki toliko blizu da je locirate, i skoro vidite), sasvim sigurno će i ona videti vas i to mnogo bolje nego vi nju , čak mnogo bolje nego što možete i zamisliti. Znači, najbitniji deo kod mušičarenja štuke (kao i kod svih ostalih načina) je u stvari neprimetan i što tiši prilazak mestu. Ukoliko vas (a za to su velike šanse) štuka i primeti, nemojte “silovati situaciju”, već prošetajte dvadesetak minuta pa se neprimetno vratite do pozicije, ovaj put znajući gde se ona nalazi. Kako je štuka teritorijalna riba, male su šanse da je nećete ponvo zateći na tom mestu, sa potpuno “ispranim” mozgom što se situacije od pre pola sata tiče. Onda sa daljine 10-15 m strimerom gađajte njeno “gnjezdašce”.

Što se opreme tiče, slično kao i kod varaličarenja, sve zavisi od tipa i vrste vode na kojoj se peca, od samog terena, od veličine štuke koju očekujemo na datom mestu, pa samim tim i od veličine i težine strimera koji želimo plasirati.

Za početnike, koji tek kreću u “mušičarske vode”, preporučljivo je imati neki univerzalan štap, koliko je to moguće, dok malo ne isprofilišu svoje potrebe, a da pri tome ne lutaju mnogo i bace brdo para dok nađu ono što im najviše odgovara. Naravno, kada govorim o univerzalnom štapu, mislim na univerzalac namenjen mušičarenju većih grabljivica, ali da pri tome zadovoljava potrebe mušičarenja većih salmonida, klenova preko 1kg, kapitalnih bucova i štuka težine do 4kg, kakve su kod nas, na žalost, postale prava retkost. U te svrhe bi mogao da posluži neki štap klase #9 ili #10, brze akcije. Kasnije, kako apetiti budu rasli, tako će se i vršiti selekcija štapova i njihova primena usaglašavati uslovima na vodi. Iskusni mušičari znaju o čemu pričam i sigurno to već uveliko primenjuju. Što se tipa kanapa (najlona) tiče, primenu imaju sve tri vrste mušičarskog kanapa. I plivajući i inermedijalni (sporotonući) i brzotonući. Sve opet zavisi od uslova na vodi, i od sloja vode u kojem želimo da plasiramo strimer. Ukoliko i ovde tražimo neku univerzalnost, to ćemo pre dobiti sa intermedijalnim (sporotonućim) kanapom, nego li sa Float (plivajućim) ili  Fast Sinking (brzotonućim) kanapom. Pogotovu kada je u pitanju plasiranje mamca u srednjem sloju vode. Tu će upotrebom sporotonućeg kanapa, plasiranje mamca biti najprirodnije. Mada, uslovi na vodi su ti koji direktno diktiraju tip kanapa. Na mestima sa malom dubinom ćemo svakako koristi pre plivajuće nego li neke druge, i u vodama sa velikom dubinom posao će nam najbolje završiti neki “Fast Sinking” (brzotonući) mušičarski kanap. Što se debljine najlona tiče, svaki štap ima svoju deklarisanu debljinu, ali je savet (iskusnijih mušičara štuke) da se uvek stavi za klasu deblji kanap od deklarisanog na štapu. Moderniji štapovi to odlično podnose (tako kažu oni koji ih koriste), a plasiranje i kontrola štučijih strimera (velikih i teških), će u tom slučaju biti jako olakšano. I još jedan savet, NIKAD NE UZIMAJTE KANAP SA DUGOM GLAVOM, ZA MUŠIČARENJE ŠTUKE. I kod mušičarenja štuke je kao i kod bilo koje druge tehnike potrebno imati sajlicu (ili fluorokarbon), kako štuka ne bi pregrizla kanap. Dužina predveza sa sve sajlicom (ukoliko se koristi sajlica) treba da bude 1,5m a ne duži od 1,7m. Čekrk treba da bude jak, snažan i brz. Tako kažu kolege mušičari sa kojima sam razgovarao tražeći adekvatne podatke koji se tiču mušičarenja štuke, mada zaista su retki oni koji sa dosta iskustva u ciljanom mušičarenju štuke mogu da pričaju o tome. Bar sam ja do sada vrlo retko nailazio na njih.

Što se strimera za mušičarenje štuke tiče, možemo ih podeliti u tri grupe:

1.Površinske (top water), razni popperi, gurgleri, bomberi..itd
2.Zaranjajuće, tipa diveri
3.Tonuće, recimo tipa zonkeri

I na samom kraju…
… nastavak uvoda ove priče o štuki.

Jasno je da u ribolovu nema nekih egzaktnih pravila. Ribolov je upravo zbog toga vekovima unazad jako popularan, od vremena kada je činio lov za puko preživljavanje po pećinama, pa sve do današnjih dana, kada u velikoj meri predstavlja zabavu. Ili bi trebalo da predstavlja. Upravo je iz tih razloga i zanimljiv, jer svaki odlazak u ribolov predstavlja naučnu disciplinu, novo istraživanje, otkrivanje, zaključivanje i donošenje odluka koje ulov znače. Kao takav bi trebao i da opstane. A da bi opstao, pre svega mora da opstane riblji fond u našim vodama, rekama, jezerima, barama i kanalima. Sada, više no ikada, bi mi trebali dati svoj doprinos svemu tome.

Tu pre svega mislim da na svakom koraku svako od nas širi svest o potrebi za zaboravljenim ili nikad do kraja naučenim “Uhvati i Pusti” (C&R) pravilom, i samostalnim povećanjem minimalne dozvoljee lovne mere ulova. Ona je, pogotovu kod štuke, nerealno mala. Potom, na podizanju svesti o očuvanju životne sredine. Mnogo je lepše i prijatnije pecati na čistom mestu sa mirisom prirode, nego na đubretom zatrpanom mestu, pri čemu se jedva i probijamo do samog mesta. Zar ne? O “mirisima” u tom slučaju neću ni da pričam.

Jednostavno, trebamo naučiti primenjivati Ribolovački Bonton.

Još nešto što sam primetio, a verujem i mnogi od vas, a što moram da pomenem. Možda je u ovom trenutku to najbitnije od svega.

Nije slučajno da ovo pišem u danu kada se završava lovostaj na štuku. To je u stvari apel nadležnim organima da najozbiljnije i najstudioznije pristupe istraživanju mresta svih vrsta riba kod nas, i na osnovu toga, pravljenju novog kalendara lovostaja. To bi trebalo da bude tako, ne zbog toga što to kažem ili zahtevam ja, Nikola Jovanović, ili zbog toga što o tome piše Ribolovački Portal Srbije, već zato što to zahtevaju promenjene biološke potrebe najvećeg broja vrsta riba. Tačnije potrebe su iste, ali je promenjeno vreme kada su te potrebe izražene. Radi se o mrestu odnosno vremenu i dužini trajanja mresta. Nedvosmisleni uzrok su sve izraženije i ekstremnije klimatske promene. Kako ribe ne dobijaju nagon za mrestom na osnovu datuma u kalendaru, već na osnovu spoljašne temperature i temperature vode, u skladu sa tim im treba i obezbediti nesmetan i dostojanstven mrest. Naime, kategorično tvrdim da je štuka (u nekim vodama) ušla u mrest još krajem prošle 2012. godine, krajem oktobra, jer sam se u to lično uverio. Razlog? Ne znam sa sigurnošću. Pretpostavljam jako dugo i toplo leto i kasna jesen, kada je uveliko trebalo da bude zima. Pa je temperatura vode (prolećna) verovatno bila pogodna za mrest štuke. Takođe, sve vrste pastrmki su zvanično u zabrani bile od 01.10 2012 – 01.03.2013. i tako (uz mladicu) predstavljaju ribu koja je najduže u lovostaju. Ove godine sam bio svedok otvaranja sezone 01. marta, gde su pecani primerci pastrmke puni ikre. Dalje, februar mesec je prilično daleko od vremena zvanične zabrane (zbog mresta naravno) klena i skobalja, a upravo tada su i skobalj i klen bili puni mleča i ikre. Dva i po meseca od zvanične zabrane pecani su slobodno i bez ikakve bojazni (ali i bez savesti onih koji su ih pecali) dok su uveliko bili u mrestu. To je možda i odgovor zbog čega je skobalj bio manje aktivan u mesecima kada smo ga najviše očekivali. Kada dođe zabrana po trenutno važećem kalendaru, bojim se da će i oni uveliko završiti svoj posao, a zabrana ponovo doći kasno.

Dakle, na osnovu ovoga, više je nego evidentno da je potrebno izvršiti možda ne potpunu, ali delimičnu sigurno, korekciju kalendara lovostaja. Ali najpre sve treba potanko ispitati i napraviti studiju o tome. Ja samo skrećem pažnju i ukazujem na očiglednu potrebu da se o tome razmišlja. Tačnije, da se počne razmišljati…

Nikola Jovanović
Glavni urednik

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ukoliko još niste lajkovali stranicu Ribolovačkog Portala Srbije na Facebooku potražite nas OVDE.
Postanite član grupe Ribolovački Portal Srbije ,na Facebooku, i učestvujte u konstruktivnim diskusijama o ribolovu.
Ukoliko ne pratite Ribolovački Portal Srbije na Twitteru, potražite nas @RibolovSrbija.

Ribolovački Portal Srbije

About Ribolovački Portal Srbije

Ribolovački Portal Srbije.

6 Comments

  1. Mirko Savic

    01/10/2013 at 21:53

    Svaka cast G O S P O D I N E za mene kao amatera mnogo pomoci i vise puta citanja teksta. Puno hvala.

  2. ns

    01/09/2013 at 22:05

    Odličan tekst, Hvala.

  3. Milan Randjelovic

    05/05/2013 at 09:36

    Lepo ste sve to opisali i hvala vam na tome. Ribolovac sam od svoje 6. godine i opet sam nesto naucio. Samo jedno znam da je ribe bez obzira na vrstu svake godine sve manje i manje. Naravno, zbog nekih ljudi koji ne mare o nasim vodama nego o svojoj licnoj koristi a i kontrola voda nam je stresna. Ne rade svoj posao savesno nego sede sa ribokradicama i strujasima na cardama. E kada se to bude promenilo ponovo ce biti ribe posto je kvalitet Dunava mnogo bolji nego ranije. Svake godine ima sve vise recnog raka, a deda me je uvek ucio da gde ima raka voda je maltene za pice.
    Sa postovanjem,
    Milan Randjelovic iz Novog Sada.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook