eXTReMe Tracker
Kapitalka iz plićaka

Kapitalka iz plićaka

By on 31/10/2013

Presečina, davno zaboravljeni borovi i topole …

Selo Presečina je locirano na nešto više od 10 km od Leskovca prema Vučju, na otprilike pola puta. Nakon 1999. godine, kada je za vreme Nato agresije na našu zemlju, zbog sigurnosti, Presečinska bara ispražnjena skoro do poslednje kapi, jer ona ima svoju branu, pa je neko zove i Presečinkso jezero, iako po gabaritima nije dovoljno velika voda da bi se nazivala jezero (ima nešto više od 2 ha), ali poprilično jeste za baru. Potom nekoliko havarija koje su je zadesile, od ispuštanja zbog reparacije brane ali i pražnjenja izuzetno sušne 2011. godine zbog navodnjavanja voćnjaka koje su u vlasništvi Porečja iz Vučja, pa sve do izlovljavanja mrežama od strane meštana sela Presečina, i ostalih nesavesnih ljudi , duboko se verovalo da je to “mrtva” voda, kada je riblji fond u pitanju.

Novembar 2011 – Deo poluprazne Presečinske bare sušne 2011. godine

Novembar 2011 – Deo poluprazne presečinske bare sušne 2011. godine

Dobro, odlazilo se tu svih ovih godina na pecanje belice, sitnije babuške, po koje sitne bodorke ili sunčice, ali svako je mogao (pa i ja ) da se kladi ( i to u krupniju stvar), da tu ništa više sem toga nema, iako smo svi itekako želeli da bude drugačije. Isto onako kao što smo svi znali da je to bila takmičarska voda, te da se tu svojevremeno održavalo opštinsko takmičenje sportskih ribolovaca.

Mart 2012 – Ista pozicija kada je bara puna do vrha

Mart 2012 – Ista pozicija kada je bara puna do vrha

Ja i moj petogodišnji sin Mihajlo vrlo često odlazimo tamo, gde on savladava svoje prve ribolovačke korake. Ovaj revir je kao stvoren upravo za tako nešto. Odlazeći tamo svih ovih posleratnih godina (posle ovog poslednjeg rata 1999. da se razumemo – jer je toga kod nas baš bilo), nikada nisam primetio da bi tu mogla biti nastanjena neka druga vrsta ribe, sem ove koje sam gore pomenuo. A pogotovu ne neka “plemenita vrsta” kao što je šaran ili štuka. Iako je, a to se pouzdano zna, toga ranije bilo, i to kapitalnih primeraka, kao i amura i tolstolobika, ali usled svih pomenutih nedaća, verovao sam kao i devedeset osam posto ribarske populacije koja tamo odlazi, da je to zaista lepa, ali davna prošlost. Sve do pre neki dan, do početka oktobra 2013.

Pogled sa brane kada je bara puna

Pogled sa brane kada je bara puna

Tada se desilo nešto što je šokiralo sve. Od ribara koji to mesto vole zbog samog mesta, prirode i zbog toga što izgleda tako kako izgleda, smešteno na par desetina metara iznad sela Presečina, između brda, pa sve do samih meštana Presečine, koji su se u danima prve polovine Oktobra našli u čudu. Odakle odjednom ovolika navalica ljudi sa svih strana, kada se godinama tu nije ništa pecalo? Sada je Presečina preko noći ponovo postala atrakcija, i gotovo da nije bilo doba dana kada “gore” nije bilo bar po nekoliko ribara. Da, tu mislim i na noćne kampanje, i to u sred Oktobra. Ne treba ni pominjati kako je izgledalo preko dana.
Kako je sve to zapravo počelo?
Početkom Oktobra, tačnije 4. oktobra, moj prijatelj i kolega po štapu, Miša Janković iz Vučja, objavljuje sliku štuke upecanu na Južnoj Moravi. Na Facebooku se naravno odmah pokrene polemika oko toga koji je potez u pitanju, koliko je štuka teška, na šta je upecana, kako je vođena varalica, da li se cimanje vrhom štapa završavalo na 15 ili 20 cm od dna, i svega onoga što inače prati jednu takvu objavu. Ja samo pogledom pređem preko slike i nekoliko prvih komentara, jer sam tog trenutka pisao neki tekst za jedan drugi portal, pa nisam imao vremena da se upuštam u neke ozbiljnije diskusije, ali sam, naravno, kao i nešto više od milijardu stanovnika planete, bio “ulogovan” na svoj FB profil.
Odjednom, čujem onaj zvuk kada stigne privatna poruka, a tu imam šta i da vidim, i da pročitam. Stiže od Miše, a ja dobijeam pravu informaciju, gde je štuka zapravo upecana, kako i na koji način. I to direktno od čoveka koji ju je upecao i sliku objavio.
U tom trenutku sam mogao preko poruke da osetim ushićenje koje je obuzimalo Mišu. Ne zbog upecane štuke, već zbog činjenice da to nije bila jedina toga dana, da nije bila najveća (a imala je skoro 3 kilograma), kao i da je bila jedna od onih koje nije otkačio tog 4. oktobra. O kapitalkama, koje su jurile one manje od po 1kg zbog hrane (a koje su, kako mi je on rekao, iskakale iz vode kao belice kada ih po Moravi juri bucov), da i ne pominjem. Ali i činjenicu da toga dana niko nije bio na Presečini (kao i danima pre toga). Znajući mentalitet naših “ribara”, odmah se pokajao zbog objavljene slike, ali je zato rekao da je to južnomoravska štuka. Ne da bi sakrio, nego da bi zaštitio ovo mesto. Ja čitam, slušam gledam i ne verujem. Naravno, vrlo brzo ( već nakon tri dana) se saznala prava lokacija, jer ima onih (recimo poput mene), koji poznaju svaki pedalj tog mesta i kojima je dovoljno da na fotografiji vide opao list sa drveta, pa da znaju da je to list iz Presečine. Koliko je narednih dana samo objavljeno takvih i sličnih fotografija ispred jednog istog žbuna sa istom ili različitom ribom, sam Bog zna. Po mojoj proceni, a na osnovu svakodnevnih izveštaja sa terena, narednih desetak dana , a to je do polovine oktobra, je izvađeno i odnešeno bar 50-60 štuka, u rasponu od 1 do 8 kilograma. Tačnije do 8,2 koliko je iznosila najveća upecana, a koju je upecao čika Čeda Šundrić. Pecalo se i šakom i kapom. A pecao je i onaj koji ceo život peca samo štuku, i onaj ko nikada nije pre toga držao štap u rukama. To i nije bilo pecanje, već još jedno u nizu izlovljavanje Presečinske bare ( kao i ona prethodna o kojima sam ispred pisao). Samo, to se sada radilo štapom, a ne mrežama, vilama i ostalim poljoprivrednim alatima. Videvši kuda to ide, počeo sam sve žustrije da pišem o potrebi za očuvanjem tog revira, poštovanjem zakonskih normi, ali i povećanjem nivoa savesti (i svesti) koja podrazumeva samostalno odstupanje od zakona, tako što će se norme za minimalnu dužinu povećavati ( jer su one za štuku kod nas nerealno male, imajući u vidu konkurenciju soma i smuđa, konkurenciju klime, a možda i najveću konkurenciju – čoveka), a norma za maksimalni dnevni ulov smanjiti. Međutim, što sam više pokušavao sve mi je više bilo jasno da se dešava sasvim suprotna stvar.

Oktobar 2013 - Pogled ka brani

Oktobar 2013 – Pogled ka brani

Svaka riba je lepša i vrednija u vodi

Onda sam, naravno, rešio ne da odustanem (daleko bilo) već da sve to podignem na malo veći nivo. Počeo sam da “pucam” iz svih oružja, na skoro svim lokalnim FB grupama i FB stranicama, kojima je tematika ribolov. Onda se priključio i Miša, proklinjući sebe što je objavio onu sliku, zatim još nekolicina prijatelja i pravih istinskih ribolovaca i cela stvar je počela da dobija, drugačiji tok. Sve se više počelo pričati o C&R ribolovu, a pogotovo kada je Presečina u pitanju. Počele su da se pojavljuju C&R slike i video snimci iz Presečine, naširoko se počelo “vikati” protiv onih koji tamo pecaju svaki dan i kući svakodnevno nose po nekoliko štuka. I to se počelo menjati. Ne mogu da kažem da mi nije prijalo tako nešto, ali nije još uvek sve bilo onako kako sam ja zamišljao, u stvari – onako kako bi trebalo da bude. Još uvek se nosio veliki broj štuka, oko zvanične mere (koja je ponavljam nerealno mala), kao i onih koje spadaju u red kapitalnih matičnih primeraka, koje godišnje ostavljaju ogroman broj potomaka. A sudeći po veličini štuka koje su se pecale, štuka se ovde mresti. Dakle, nošene su i one daleko ispod mere.
Dakle, sve se više pričalo o C&R ribolovu u Leskovcu, što je zaista nesvakidašnje za lokalne prilike, ali se sve više počeo i primenjivati što je već nezapamćeno. Trebalo je samo još malo dati gas i doći do, reklo bi se, tačke sa koje nema povratka. Pisanjem i pričom više nije moglo da se uradi od ovoga što je već urađeno (mada nije malo – to je bilo evidentno). Zato sam rešio, a na to se spremam već duže vreme nezavisno od ovog dešavanja na Presečini (samo sam čekao pogodan trenutak da krene sezona štuke) da uradim jednu reportažu i svojim ličnim primerom (još jednim u nizu), koji će dodatno uticati na svest kolega (a pogotovo onih mlađih) koji tek počinju, dodatno uticati i pomoći da na pravi način grade sebe kao ribolovca, i da ovo shvataju kao sport i razonodu, a ne kao način egzistencije, zarade, bogaćenja ili izvor hrane, jer im je u tom slučaju mnogo jeftinija varijanta da odu do ribarnice i kupe ribu.

Na muci se poznaju junaci

Tog , 19. oktobra 2013. godine sam sa imenjakom Nikolom, najboljim prijateljem, i “po imenu” i “po štapu” i “po stomaku” ( mada sam trenutno na dijeti – a to se odnosi na ono “po stomaku” ), bio u centru Presečine, na skveru ispod seoskog groblja, oko 06:30. Kako je do 36 sati pre toga, padala kiša i to znatna količina, vinogradarska crvenica koja je karakteristična za Presečinu, a koja u kombinaciji sa vodom poprima svojstva gline, odmah je bilo jasno da ćemo poslednjih 300m uzbrdo do brane, sa punom ratnom opremom (jer smo pošli da pecamo živim mamcem – a to podrazumeva pun automobil opreme), morati “pešaka”.
30-40 Kg opreme (po čoveku), uzbrdo, po raskvašenoj crvenici. Hmmmm, jako “zajebano”.

Put od skvera u presečini do brane – kada je zemljište suvo

Put od skvera u Presečini do brane – kada je zemljište suvo

Probam ja da mog Peugeota 206, proteram uz brdo, i tako nas poštedim zaista ogromnih muka. Međutim, na prvih 30 m bilo je jasno da dalje neće moći. U rikverc pod LER-om nazad do skvera. Smotam pun desni i pokušam da drugim putem odem bar do podnožja brane, pa da tako skratim put za 80%. Tim smerom sam otišao malo dalje nego u prethodnom pokušaju. Posle osamdesetak metara, bilo je potpuno jasno da, ne samo dalje nećemo moći, nego je veliki problem da se u rikverc ( jer tu nije bilo mesta za okretanjem pošto je širina puta bila tek nekoliko desetina santimetara veća od širine automobila), sa niskoprofilnim letnjim gumama punim gline vratimo nazad. Ali prilično, zbog opreme teški, i sa prilično spretnim vozačem ( a epilog svega je to pokazao), a ne kao neko, za kim i na ravnom dolazi AMSS šlep služba da ga vadi iz barice ( ovo je sad “packa” kolegi, koji je pored mene ćutke sedeo i posmatrao kako će se sve završiti 🙂 ) nekako se iskobeljasmo i vratismo na početnu poziciju.
Do skvera u podnožju groblja.
Kod betonskog igrališta ostavimo auto i sa onom opremom koju sam pomenuo krenemo uzbrdo. Mislim da su to bila najduža 300m u mom životu (računajući i služenje vojnog roka). U Nikolinom sigurno jesu (opet “packa” 🙂 ). Kada sam se popeo gore, udarna mesta su naravno već bila zauzeta. Balerine zabačene, vatra gori, šatori razapeti. Imao sam utisak da je Jul mesec, a da ja dolazim u nekom ribolovačkom kampu ( kao, recimo, onom na Vlasinskom jezeru). Svitanje, jutarnja rosa i magla nisu dozvoljavale da odmah raspoznam ko je sve tu. Mada sam pretpostavljao da je tu upravo većina onih ljudi sa Fejsa ,sa kojima se danima unazad vodi polemika. Ipak, dok sam prilazio mestu koje je jedino bilo slobodno ( a još nije bilo ni 07:00 AM, pritom 19. Oktobar je), osetim olakšanje što sam uopšte došao do slobodnog mesta, imajući u vidu okolnosti, uz nadu da ću tu uspeti da dobijem sve ono što mi je potrebno za reportažu zbog koje sam se i uputio na ovo putešestvije (a posle svega pređenog do tog trenutka, to zaista i jeste bilo putešestvije). Spustim se dvadesetak metara niže ispod borova do pozicije na kojoj ću ostaviti opremu i početi sa rasklapanjem, dok čekam Nikolu. On je u tom trenutku verovatno bio negde oko groblja, a to je na pola puta ( “packa” 🙂 ).

Kapitalka iz plićaka

Trenutak svitanja na Presečinskoj bari

Trenutak svitanja na presečinskoj bari

Kada smo se definitivno smestili, uzeli daha i zabacili štapove, već se potpuno razdanilo, mada je magla još uvek bila prisutna. Boja neba na istoku je govorila da sunce samo što nije, a period od par desetina minuta dok se to ne desi i magla se potpuno raziđe, u mnogim slučajevima se pokazalo kao udarno vreme za napad štuke. Imajući to u vidu, šest balerina, po tri moje i Nikoline, su već lepršavo igrale “bal na vodi”. Nije prošlo mnogo vremena, možda svega desetak minuta, već su počele da dolaze nove ture onih koji bi toga dana da pecaju štuku. Sada sam već prepoznao nekoliko kolega, sa kojima se znam imaginarno, preko Fejsa, ali sa kojima se nikada nisam lično upoznao. Tu su bili Adža i Marko (sa kojim sam se znao i ranije doduše iz neke druge priče), a naišao je i Filip (Fikus – sa kojim se takođe znam sa foruma) sa još jednim prijateljem. Prišli su i uljudno pitali mogu li da nekoliko puta “provozaju” varku pored naših balerina. Još uljudnije smo odgovorili da može. Posebno sam bio ponosan na kedere koje sam za tu priliku nabavio. Tačnije, koje smo Nikola i ja za dvadeset kinte po komadu kupili. Bili su kao nacrtani u ovu svrhu. Babuškice, desetak santimetara dugačke i sa kondicijom kao da su bili na visinske pripreme. U tim uslovima bilo je neopisivo zadovoljstvo, posle svega pređenog toga jutra, sedeti u stolici, pijuckati prvu jutarnju kaficu, i dok ostaci jutarnje magle ustupaju mesto prvim sunčevim zracima posmatrati “bal na vodi” koje su priređivali kederi a koji su prenosile slobodne (ne usidrene) balerine. Prosto je bila milina posmatrai kako podrhtavaju na površini vode uz povremeno zaranjanje pa ponovno izranjanje, jer je 10 gr koliko su bile teške, u nekim trenucima bilo malo da zadrže akciju kedera. Ja sam moje dve zabacio pravo ispred mene. Jednu na 10-ak metara od obale u srednjem sloju vode, drugu nekih 5-6 metara dalje na 20-ak santimetara od dna, a treću skroz desno od pozicije sedenja, u plićaku na rubu zatravljenog dela. Tu je dubina bila oko pola metra. Tu balerinu sam najpažljivije i posmatrao jer je tu zaista jako plitko sa dosta trave i odmah se videlo da ću taj štap morati češće da vadim i ponovo zabacujem, pošto se keder jednostavno zavuče u travu. U jednom trenutku je keder na tom štapu zaronio , bio pod vodom nekoliko sekundi, pa ponovo izrono, i nastavio uobičajeno kretanje. Onda je otišao na rubu trave i tu podrhtavao. Tako su se isto ponašali i ostali. Svaki od njih je imao svoju jedinstvenu koreografiju. Onaj koji je najdalje bio zabačen i plasiran pri samom dnu, se skoro sasvim približio onom koji je bio ispred njega u srednjem sloju vode. Tačnije, približila se balerina. Onaj trenutak kada treba izvući i ponovo zabaciti ceo sistem, na mesto na koje je prvobitno bio, što sam i uradio. Belerina na rubu trave, u plićaku, je bila ovog puta na samom rubu podvodne vegetacije i tu stajala nepomično. Pod pretpostavkom da se možda zakačio za niži deo rastinja u vodi koji se ne vidi spolja, odlučim da i taj sistem ponovo zabacim na mesto na koje je prvobitno bio zabačen, a to je 1,5 metar dalje. Krenem da namotavam sistem, odmah primetim da trokraka nigde nije upletena u podvodno rastinje, i nastavim polako da namotavam najlon, ne želeći da brzim motanjem dodatno oštećujem kedera.
A onda na pola puta BUM. Udarac kao grom iz vedra neba, jaka kontra i savijanje štapa od 3lb. To je inače SPRO komplet šaranskih štapova i mašinica, koje po potrebi koristim i za pecanje šarana i za pecanje grabljivica dubinskim sistemom, ili sistemom sa balerinom. Krenem da popuštam dril, ali samo dok Nikola ne priđe sa meredovom, jer je štuka već bila na metar i po od obale, i nisam hteo da joj dozvolim da se zavuče u travu, i dodatno zakomplikuje stvar. Onda se izbacuje i ja vidim sa kakvom ribom imam posla. U svakom slučaju, iz kategorije 3+. Nikola tek iz trećeg puta uspeva da je zahvati meredovom. Fikus sve to posmatra sa strane.
Došao sam da štuku pecam na balerinu, na živi mamac, a dobio sam je varaličarenjem istim, pomislih u trenutku dok je Nikola prihvatao meredovom. Tačnije muvanjem, u trenutku dok sam izvlačio sistem. Očigledno je bila u travi i, iz zasede, u trenutku grabnula keder dok joj je prolazio pored nosa. U tom trenutku je već bila izvađena iz meredova i postavljena na travnatom tepihu. Prilazim da je oslobodim udice i pomišljam kako bi možda taj keder mogao i dalje da se koristi, obzirom da je bio jako živahan, a da se sve odigralo jako brzo, i da je još uvek prilično vitalan. Mnogo puta do sad mi se tako nešto dešavalo, i vrlo često takvi kederi (pomalo ogrebani i sa pomalo izgubljenim balansom) iz nekog razloga budu jako privlačniji zalogaj, od onih u punoj kondiciji. Prilazim, hvatam za sajlicu i pokušavam da na taj način otvorim čeljust. U tom trenutku imam šta i da vidim. Od mog kedera iz ždrela viri samo 1 cm repnog peraja. Nemoguće, pomislih, to je neki drugi zalogaj pre ovog mog, a ovaj moj je uspeo da šmugne prilikom kontriranja. Međutim, nigde ne vidim udicu. Tek sad ništa ne kapiram. Zovem Nikolu i Filipa. Nikola prilazi sa otvaračem čeljusti, Filip drži štuku, a ja brzinom munje sa prsluka skidam medicinski pean. Iako gotovo deset godina pecam štuku, isključivo na kedera, nikad mi se nije desilo nešto slično. Naravno, nisam imao vremena da o tome sada razmišljam.

Kapitalka iz plićaka

Kapitalka iz plićaka

U toku je bilo nešto što je jako slično situaciji kada u urgentnom centru, tim lekara pokušava da sačuva pacijenta. Nikola je potpuno otvorio usta, Filip je čvrsto držao štuku, a ja jednom rukom sajlicom vučem kedera i pokušavam da ga izvučem iz ždrela, koji je praktično većim delom već u želucu. Keder krene da izlazi. Izvučem ja tako polovinu kedra bez ikakvih problema. Međutim, kada dođem do onog dela gde je bio proboden trokrakom, zajedno sa njim krene da izlazi i želudac. Adrenalin me puca od temena do malog nožnog prsta. Kada je keder bio već tri četvrtine napolje, sa njim je izašlo i par santimetara želuca zakačenog trokrakom. Bio je uhvaćen samo jednim krakom. Peanom držim želudac, a kažiprstom i palcem pokušavam da oslobodim krak koji je bio zaboden. U tom trenutku na tom delu krene krv, i to je bio jasan znak da više ne smem da pokušavam da vučem. Iz džepa od prsluka vadim klešta za sečenje žice, peanom izvlačim još par santimetara želuca, kako bi imao pristupačniju poziciju za sečenje trokrake. Kada sam izvukao 6-7 santimetara želuca, komotno prilazim kleštima i sečem trokraku. Skidam je, prstima držim želudac, a peanom uzimam parče odsečene trokrake. Moja leva ruka kojom sam držao želudac, je bila sva ukrvavljena od duboreza ostavljenih od kao žilet oštrih zuba. Ali to je sad bilo nešto na šta sam poslednje razmišljao, a na šta ću kasnije biti ponosan ako “operacija” uspe a “pacijent” preživi. Potom peanom vraćam želudac na svoje mesto. U stvari, praktično samo oslobađam pean, i on se sam polako vraća nazad. U tom trenutku krene pojačano krvarenje iz unutrašnjosti ždrela . U takvom stanju nisam smeo da je vratim nazad. Stavljam je na stinger i spustam u vodu. Tek tada sam polako došao sebi. To je trenutak u kome ne mogu rečima da opišem moje emocije. Srećan zbog ulova, zbunjen zbog načina na koji je ostvaren, zabrinut za život štuke, i nervozan jer će narednih sat dva jako sporo da prolaze, dok ustanovim da li ova riba može nazad. Jasno je da, dok se ne desi epilog ovog ulova, od mog pecanja više nema ništa. Štapovi su zabačeni ali sam gledao kroz njih. Posmatram balerine, a nisam svestan da li je neka potonula ili nije. Na svakih pet minuta odlazim do ribe i gledam je. Okrenutu na leđima. U tom trenutku Nikola me zove da donesem meredov. Imao je štuku na udici. Ja krećem prema njemu , a riba mu se otkačinje u travi, na metar od obale. Njemu je to drugi odlazak štuke u dva dana. I prethodni dan je imao peh sa kopčom na drugom reviru. Sedim, razmišljam i uvek dolazim do istog rešenja za ovo što se desilo. Jedinog logičnog. Štuka uopšte nije upecana kada sam izvalčio sistem. Štuka je sve vreme bila u travi, u plićaku. Odatle se hranila bez da jurca okolo. Nije imala potrebe za jurnjavom. Sva prirodna hrana je upravo tu. U travi. I babuške i belice i sunčice koje se i sa obale vide. Štuka na toj mikrolokaciji niti juri niti traži hranu. Hrana joj je pred nosom, a ona samo uzima koliko joj treba. Nepomično. Upravio se to i u ovom slučaju dogodilo. Keder je šetao ispred njenog nosa, ona ga je grabnula i ostala nepomična. Možda se to i odigralo u onih 5-6 sekundi kada je plovak u jednom trenutku nestao. Možda detekcije nije ni bilo, jer je posle toga čitavih par minta balerina lepršala najnormalnije. Biće da je ova mama uzela kedera i ostala nepomična. A progutala ga je onoliko koliko je to dozvoljavala trokraka pre nego što se zabola u želudac. Na svu sreću. U onu rastegljivu elastičnu cev.
HVALA BOGU ŠTO JE ŠTUKI NAPRAVIO ŽELUDAC SA TAKVIM KARAKTERISTIKAMA !!! Ako ova preživi, preživeće samo zahvaljujući tome.
Ponovo, sada već nakon više od sat vremena, odlazim do mesta na kome je bila spuštena u vodu, i vidim nešto što do tada toga jutra nisam. Sem dok sam je izvlačio iz vode kada je upecana. Više nije okrenuta na leđa, već u normalnom položaju okrenuta glavom prema obali. Kada sam prišao i kleknuo izgledalo je kao da me gleda u oči. Po prvi put toga jutra, otkako sam je izvadio iz meredova, a od tada je prošlo više od sata, sam osetio olakšanje, i zadovoljstvo. Po prvi put su se moja osećanja isfiltrirala i počla su da me preplavljuju osećanja zbog kojih i odlazim u ribolov. Ali nikada do sada nisu bila ovoliko snažna. Nikada do sada nisam morao, medicinskim rečnikom rečeno, invazivnom metodom da spašavam ribi život. Nikada do sada nisam u ribolovu doživeo i bio prinuđen na ono na šta sam bio prinuđen toga dana. Glasno sam se zahvalio Bogu, što mi je dao snage i spretnosti da ovoj štuki spasim život. Bukvalno.
OVO JE TRENUTAK KADA MORAM DA APELUJEM NA SVE KOLEGE, KOJI PECAJUĆI ŠTUKU,  U TRENUTKU  POMISLE KAKO JE PROGUTALA MAMAC DO GRANICE KADA JOJ SE VIŠE NE MOŽE POMOĆI, DA POMERE TU GRANICU.  JA SAM TO URADIO.  ŠTUKA JE IZUZETNA RIBA, PA I SHODNO TOME NA NJOJ JE SVE IZUZETNO. PA TAKO, ONA IMA I ZAISTA IZUZETNO RASTEGLJIV ŽELUDAC, KOJI UZ OPREZ, SINHRONIZOVAN RAD I POTREBAN PRIBOR, MOŽE ŠTUKI SPASITI ŽIVOT I KADA POMISLITE DA TO NIJE MOGUĆE. I TO PRILIČNO BEZBEDNO.
Jednostavno, uvek kraj sebe imajte otvarač čeljusti, medicinski pean sa dužim nožicama, koji se može kupiti u bilo kojoj malo bolje snabdevenoj ribolovačkoj radnji, i klešta za sečenje žice. Kada to imate, jedino što je potrebno je imati i istinsku volju da riba preživi, strpljenje i spretnost, a za sve to se u datoj situaciji pobrine i doza adrenalina. U svakom slučaju, uvek vredi pokušati, pre nego što se konstatuje smrt.
Ja sada pričam o izuzetnim, jedinstvenim i vrlo retkim slučajevima, ali vam ukazujem na njih, drage kolege, da o njima razmišljate i budete spremni kada se dese. To nije kazna, to je Božja nagrada, onome ko zaista želi da spasi život ribi. Samo mu se to ukaže i razjasni tek kada se sve završi.
To su jedinstevi događaji, jedinstvene situacije, jedinstveni momenti ,i jedinstvene uspomene u ribolovu koje se pamte ceo život. Kada nije dovoljno samo otkačiti ribu sa udice i pustiti je nazad, već kada morate da se borite za njen život i da zaslužite takav trofej i takvu uspomenu.
Za početak, NARAVNO, to podrazumeva da se razmišlja u duhu C&R, potom da se on primenjuje, makar povremeno i makar sa onim ulovima za koje zakon propisuje tako. A sa jednim ili dva vraćanja, sa spoznajom, da pokloniti život nekom stvorenju znači učestvovanje u stvaranju mnogo novih života, za sva vremena se menja odnos prema svemu što nas okružuje. Prema ulovu pogotovo. Onda se sa punim pravom i očekivanjima odlazi u novi i još uspešniji ribolov. A da nema tih i takvih očekivanja, ribolov ne bi ni imao, niti ima smisla.
Kada je nakon dva i više sata počela da se otima, izbacuje na površini vode i savija parče grane na koju je bio zakačen drugi kraj stingera, bio je jasan znak da je došao trenutak da se izmeri, slika za uspomenu i vrati odakle je i došla.

Mi ( Nikola, Fikus, Adža i ja) vam poklanjamo kratak video zapis koji oslikava događaje toga dana. Uživajte.

Ja nisam siguran da se ova štuka hranila u narednih nekoliko dana, zbog faktora šoka pa i bola koji je doživela, ali sam siguran da će uz Božju pomoć koja je sve vreme prati u narednom ciklusu mresta poprilično napuniti ovu baru štukama. Jer će, sa svojih nešto manje od 3,5 Kg (tačnije 3,42), te kao jedinka koja je pri tom dostigla polnu i biološku zrelost pri kojoj daje puni mrest, a to je od 40.000 do 45.000 komada ikre po kilogramu telesne težine, ostaviti između 136.000 i 153.000 komada ikre. Neka svega 1% tih štukica preživi prirodnu selekciju u najranijoj fazi života u prvih par meseci u kojoj kanibalizam štuke igra veliku ulogu, to je 1.530 štuka. I neka 1% njih doživi biološku i polnu zrelost, to znači da će 15 štuka nastaviti dalju reprodukciju u ovoj bari za 3 godine.
Moj osećaj posle ovog pecanja je upravo takav. Da sam samo ovim odlaskom na pecanje izvršio poribljavanje Presečinske bare sa 153.000 komada ikre ili 1.530 komada mlađi štuke starosti par meseci (težine 100-ak grama), ili pak sa 15 jedinki težine između 2,5 i 3,5 kilograma. To je za Presečinsku baru od vraćanja jedne ribe koja je u punoj polnoj zrelosti, sasvim dovoljno. Naravno, imajući u vidu broj ovakvih i većih jedinki i broj istih koji se peca ovih dana. Naravno ovde je naveden primer reda veličine 1% od 1% ukupno izlegnutih štukica. A KOJI JE, REALNO, ZNATNO VEĆI.
Ovo kažem, jer mi je žao kolega koji nikada nisu osetili tu vrstu uzvišenosti, koja se oseća onog trenutka kada se ribi pokloni život, vraćanjem tamo odakle je uzeta, neoštećena, uz saznanje da se time višestruko radi u korist razvoja ribljeg fonda, u korist pokolenja i ovog sporta uopšte, ali i stvaranju onakvih revira o kojima maštamo.
Na samom kraju, pođimo svi od činjenice, da nije priroda deo nas, već da smo mi deo prirode, kao i od pretpostavke da nismo mi nasledili prirodu od predaka, već da smo je samo pozajmili od potomaka. Sa takvom pretpostavkom bićemo daleko kvalifikovaniji za odgovornosti i izazove koji su pred nama, i ciljeve kojima, nadam se, svi težimo.

Nikola Jovanović
Glavni urednik

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ukoliko još niste lajkovali stranicu Ribolovačkog Portala Srbije na Facebooku potražite nas OVDE.
Postanite član grupe Ribolovački Portal Srbije ,na Facebooku, i učestvujte u konstruktivnim diskusijama o ribolovu.
Ukoliko ne pratite Ribolovački Portal Srbije na Twitteru, potražite nas @RibolovSrbija.

Ribolovački Portal Srbije

About Ribolovački Portal Srbije

Ribolovački Portal Srbije.

5 Comments

  1. Dean

    11/07/2015 at 06:21

    Dobra dobra dolzim ove godine nadam se dobrom ulovu

  2. Fikus

    10/11/2013 at 14:23

    Taj dan ima da pamtim kao jedno prelepo druzenje na vodi…

  3. Miroslav

    01/11/2013 at 11:30

    Jesu to neke neoprenske patalone ili se covek stvarno pokvasio do grudi 19.oktobra?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook