eXTReMe Tracker
Isola Serafini i reka Po III čin: Čardak ni na nebu ni na zemlji!

Isola Serafini i reka Po III čin: Čardak ni na nebu ni na zemlji!

By on 09/04/2017

Nakon prošlonedeljne uspešno otvorene sezone, ovekovečene Dejanovim (Demić) novim ličnim rekordom od 238cm i ne osetismo kad je prohujalo nedelju dana. Puni entuzijazma, pojačani našim novim – starim članom Dekijem (Sibinovićem) i njegovim novim mezimcem (čamcem) – već smo bili na putu ka konačnom odredištu.

Isola Serafini, malo mestašce sa nekih dvadesetak kuća koje je svih strana okruženo rekom Po.

Ono malo meštana do skoro ni slutilo nije, koliku popularnost njihovo selo uživa među nama ribolovcima, kao i oni sami. Uvek prijateljski raspoloženi prema turistima.

Za ovaj vikend su nam se najavile i kolege i dragi gosti iz Švajcarske, iskusne šarandžije,  spremni da se dokažu i na drugom polju. Pored njih zatekli smo i grupu naših starih prijatelja, ribolovaca sa čuvene Torrette, vrsnih varaličara sa zavidnim renomeom u pecanju soma. Onakvim kakav samo mogu da imaju Sicilijanci.

Već poslovična organizovanost i jednih i drugih mogla se uočiti na svakom koraku. I nedugo zatim, od gomile istovarene opreme, poljana ispod, sad već ozelene krošnje velikog bagrema, nazirali su se obrisi nečega što je na kraju po svemu podsećalo na jedan ozbiljan vojnički logor. A što je u suštini bio ribolovački kamp. Za tili čas, sve je bilo na svom mestu a naš kamp bio spreman da svrati ili na višednevni boravak ugosti ribolovace sa svih strana Evrope.

Prelazeći pogledom po uređenom bivaku, na pamet mi padoše stihovi iz epskih narodnih pesama o čadorima, konjima i junacima, samo što su ovde umesto bojnih kopalja i ubojitih buzdovana, jedan kraj drugog bili poređani razni Sportexi i Daiwe, okićeni Penn i Shimano ukrasima koji su pod prvim sunčevim zracima, orošeni kapljicama najfinije vodene prašine, isijavali i prkosno se izdizali u vis.

Iz te epske romantike brzo me u stvarnost vrati miris kafe, koja nigde drugo ne budi sva čula svojom aromom kao u prirodi i pored vode. Pa uz nju i neizbežnu “mučenicu” kroz ribolovačku molitvu i doručka na brzaka – pristupismo isplovljavanju.

Isola Serafini: Isplovljavanje

Isola Serafini: Isplovljavanje

Dejan (D) i ja, ustaljeni i već uigrani dvojac sa Isole, dogovorismo se sa Dekijem (S) da budemo blizu, tako da mu se – ako zatreba, nađemo pri ruci.

Deki (S) se na njemu svojstven način, skromno i nenametljivo – jer je i sam bio takav, priključio našem timu. Pomalo, privučen našim uspesima na ovoj vodi, a više zbog našeg prijateljstva tek malo po malo, uz savete iskusnijeg imenjaka – Demića i naoružan neobjašnjivim strpljenjem iskusnog šarandžije, brzo je ovladao kako tehnikom tako i svojom novom opremom – sada upotpunjenom i “Svetim Nikolom”, malim ali stabilnim čamcem. Samo je bilo pitanje vremena kada će sve to “overiti” prvim pravim ulovom.

A ni slutio nije koliko je bio blizu toga…

Dan je počeo “skromno”. Tek poneko interesovanje bele ribe i stidljivo zadržavanje varalice od strane sitnih smuđeva. Nastavili smo u istom ritmu da pretražujemo teren, menjajući težine i modele Dejanovih (D) rukotvorina.

Bilo je već podne, a mi smo bili spremni da se vratimo na obalu, privučeni mirisom mesa sa roštilja kada začusmo radosne povike naših kolega.

I privi som toga dana je već bio u čamcu.

Nakon ručka i postavljenog stola kakvog se ne bi postideo ni jedan domaćin – ukoliko bi mu takav bio postavljen na slavskoj trpezi, okrepljeni ali i ohrabreni onim što se desilo pre oko sat vremena – krenusmo dalje.

Popodne je proteklo u duženju na vodi sa italijanskim kolegama Matiom i Emanuelom, jednom somu od oko 150cm kojeg je Dejan (D) izvukao testirajući Matiov štap – pa potom vratio odakle je i došao.

Dejan Demić (Dejan D) sa ulovom pre vraćanja istog nazad u vodu

Dejan Demić (Deki D) sa ulovom pre vraćanja istog nazad u vodu

Kasno popodne nastavismo u umetničkoj paleti boja koje je najveći umetnik na svetu – Sunce, priređivalo u tim trenucima samo za nas, a koji su na Isoli zaista čarobni. Priroda, koju čovek svakodnevno besomučno ubija nam je zaista priređivala “nirvanu” u sutonu dana, kada nepovratno umorni, više nismo imali snage ni za šta drugo sem za uživanje u ambijentu koje nam je priroda darivala uz po koje pivo pred spavanje i planiranje sutrašnjeg dana.

Onda nastade tišina, remećena samo hukom vode sa brane i šumovima stanovnika noći.

Utonusmo u taj mir …

Sutradan, još u sumrak bejasmo na nogama, rešeni da iskoristimo tih nekoliko sati pre jakog sunca u kojima je som aktivan. Okrepljeni sa nekoliko sati tvrdog sna pored vode i toplom jutarnjom kafom, ubrzo smo bili na svojim mestima, u čamcima, vezani za bove ostavljene dan ranije.

Ispostavilo se da je ideja o ranom isplovljavanju bila odlična jer se već posle nekoliko minuta Dejanova (D) varalica u prpadanju zaustavila. Kao i uvek, i ovaj put je ispoštovan naš dogovor da u ovakvom slučaju sačekamo sa kontrom nekoliko trenutaka, kako bi se izbeglo eventualno kačenje za leđa, ukoliko bi je zaustavio pad na ribi a ne sama riba ustima.

Ubrzo zatim, tup udarac i silovita kontra, pa potom još jedna i Dejanov robusni Penn, vršne akcije, savi se prvom trećinom praćen svirkom Twin Power-a. Posle dvadesetak minuta “muške borbe” na dohvat ruke sam imao lep primerak brke. Držeći ga za čeljust obema rukama, dao sam znak Dejanu (D) i ubrzo smo bili na najbližoj obali. Kratko oporavljanje i oživljavanje i ispratismo ga odakle je i došao.

Kako ne bi gubili dragoceno vreme i dobar “cug”, budući da je uveliko svanulo oblačno i tmurno jutro, idealno za varaličarenje soma – reklo bi se, brzo krenusmo ka mestu.  Vratismo se u pravi momenat, jer je sada Dekijev (S) čamac opasno bio nakrivljen nad vodom nakon prve kontre, a posle druge – onako sitne građe, malo je falilo da kolega Dejan izleti iz čamca. Ali bukvalno. Nije bilo sumnje da je na štapu imao soma dostojnog Isole i reke Po. Na savet Demića, Sibinović je uspeo da odveže sidro kako ne bi, budući da je sam na čamcu, rizikovao da da mu se riba uplete u sidro. Nakon toga smo prisustvovali sceni, dostojnoj Spilbergovog filma. Lagani čamac i Dekijevih 60-ak kilograma, velika riba kao da nije ni osetila. Čamac je prošao pored nas kao da motor nije ni ugašen i Deki (S) je uradio jedino što je mogao i što mu je višegodišnje iskustvo u šaranskom ribolovu nalagalo. Da se naoruža strpljenjem i čeka povoljan momenat za poentiranje.

Da taj momenat neće tako brzo doći, bili su svesni svi prisutni. U trenutku je Deki (S) bio okružen barkama, dok su obale odjekivali glasovi bodrenja i navijanja. I onda, kada se riba nakon par desetina minuta – prvi put u svoj svojoj veličini pojavila na površini – besno, snažno i odsečno udarenje repom i uvijanje davali su do znanja svima koji su imali iskustva u ovakvim scenama da kraj borbe još uvek nije tako blizu. Deki (S) je strpljivo i mudro “krao” metar po metar ribi, boreći se da ga som ne uvuče u rečni tok, ali silina i snaga još uvek neumor(e)ne ribe opasno ga je priblizavla podvodnim grebenima i brzacima, gde je postojao realan rizik ne samo gubitka ribe već i ozbiljnu opasnost po čamac i samog Dekija.

Ja i Dejan (D) se mimikom u trenutku dogovorismo da približi naš čamac Dekijevom i da ja pređem kod njega, kako bi mu asistirao u borbi sa ovom neumornom nemani. Nesvakidašnji manevar na nimalo bezazlenom terenu za posmatrače bio je još jedan filmski momenat pa je propraćen ovacijama, a i Deki (S) je mogao da odahne i da počne polako da vodi sada već ravnopravniju borbu imajući u vidu okolnosti i činjenicu da je on ipak ovekovečeni šarandžija a ne varaličar i to u teškoj kategoriji. Polako, strpljivo, metar po metar strune se polako vraćao na špulnu što je značilo da se rastojanje smanjuje i konačno nazire kraj ove zaista dinamične i duge borbe. I zaista, ubrzo zatim, riba je bila na površini. Prigrabio sam ga obema rukama za donju čeljust i sa velikim naporom uspeo da ga ubacim u čamac.

Tek kad se gromoglasni aplauz u nepravilnim odjecima razlio niz reku, bili smo svesni povorke čamaca oko nas i gomile ljudi na obali, među kojima i onih koju su sa par stotina metara odstojanja sišli nizvodno do nas, kako bi prisustvovali jednom, za njih – nesvakidašnjem događaju, koji svakako i jeste bio upravo to.

Tajmer na kameri našeg kolege koji je snimao se zaustavio na 58 minuta. Bilo je to 58 minuta koje stari šarandžija i novi varaličar somova, Dejan Sibinović, neće nikada zaboraviti. Kao ni mi oko njega, koji smo bili svedoci ili neposredni učesnici svega ovoga. Evo i skraćenog video prikaza svega gore navedenog:

Dok smo se pobedonosno vraćali ka obali, pogledavši krišom Dekija (S), video sam kako mu ispod naočara klize kapi za koje bi neko pomislio da su suze. Znao sam ja da je to “od vetra”. Upoznao sam taj “vetar” i susreo sa sa njim mnogo puta do sada, a poslednji put pre par meseci na zatvaranju prethodne sezone. Upoznao ga je i Dejan (D) pre nedelju dana na otvaranju (n)ove. Dobar je to vetar… i znao je često da duva za nas ovih dana …

Hvala mu, samo neka nastavi da duva, a mi smo tu da se sa njim pogledamo licem u lice, pa da istrpimo i koju suzu…

Tek na obali, Deki (S) je posto svestan veličine svog prvog soma, a kad se metar zaustavio na 238. centimetru, njegovoj a i našoj sreći nije bilo kraja. Erupcija oduševljenja prolila se i celom dužinom obale oko brane na Isloa Serafini.

Njegova skromnost i sportski duh prekaljenog šarandžije su ponovo, po ko zna koji put, kao dominantne osobine došle do izražaja. Zatražio je da se riba, još jednom, bolje premeri. Zadovoljio se sa 232cm, što nejmu svakako nije menjalo nista, ali mnogima, koji ga nisu poznavali tako dobro poput njegovog imenjaka Demića i mene, ovo je u mnogome promenilo sliku o njemu.

Na pitanje kako se oseća, odgovorio mi je onako iskreno, kakav je inače bio od kad znam za njega: “Kao posle prvog vođenja ljubavi, NI NA NEBU NI NA ZEMLJI!”

Bolji i iskreniji dogovor nije se mogao očekivati, od bilo kog ribolovca kog poznajem, a poznajem ih zaista puno.

Malo kasnije, od našeg kolege Simeonea – domaćeg ribolovca, dobili smo pohvalu kako u svojoj bogatoj karijeri nije prisustvovao ovakvim scenama timskog rada, što ne može a da nam ne imponuje. Jer, kao što smo i ranije isticali, pecanje soma na ovakvim mestima poput Isole Serafini i reke Po ili na Ebru u Španiji, je jedno od najvećih užitaka koje ribolov može da pruži ribolovcu, ali samo uz dobar timski rad može da daje i dobre rizultate, bez rizika i opasnosti koji u takvim uslovima vrebaju na svakom ćosku. Kako po pitanju gubitka kapitalne ribe, tako i kada je u pitanju opasnost po ljudstvo i opremu.

Uz ovu opasku Simeonea i ribolovačku molitvu, koju smo bezbroj puta izgovorili na ovom mestu, opraštamo se od Isole, koja nam je po ko zna koji put podarila nezaboravne trenutke i još jedan vikend koji se doživotno pamti.

Zajednička fotografija kao uspomena na ovaj vikend na Isoli

Zajednička fotografija kao uspomena na ovaj vikend na Isoli

Ribolovačka molitva: Daj mi Bože da uhvatim ribu, toliko veliku, da više nikad u životu ne moram da “preterujem”!

Do sledeće prilike, pozdrav, bistro i živeli!

Vladimir Piljak

P.S Hvala ti Gospode, prema nama si bio i više nego darežljiv, u tri vezana ribolova, sa tri lična rekorda. 

(Dejan S. Dejan D. Vlada P.)

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

 

::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::::

Ukoliko još niste lajkovali stranicu Ribolovačkog Portala Srbije na Facebooku potražite nas OVDE.
Postanite član grupe Ribolovački Portal Srbije ,na Facebooku, i učestvujte u konstruktivnim diskusijama o ribolovu.
Ukoliko ne pratite Ribolovački Portal Srbije na Twitteru, potražite nas @RibolovSrbija.

Ribolovački Portal Srbije

About Ribolovački Portal Srbije

Ribolovački Portal Srbije.

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *

Facebook