Nikola Jovanović
Administrator portala

Osnovni podaci, opis i građa

Bucov (lat. Aspius Aspius) je slatkovodna riba iz porodice Cyprinidae. Bucov dakle pripada šaranskoj vrsti ribe. Međutim, iako je tako Bucov je grabljivica za razliku od rođaka šarana.Kao i sve grabljivice, karakterišu ga vitko i jako vretenasto telo, pravilnog i skladnog oblika, sa velikim i snažnim perajima. Kao i sve grabljivice, i Bucov, ima  snažno i veliko repno peraje koje je jako usečeno na sredini i izrazito je sive boje. Pored repnog i leđno peraje je kompletno sive boje, dok su sva ostala u osnovi crvenkasta a po obodu siva. Glava mu je jako srazmerna u odnosu na telo i kompletnu veličinu sa pravilno i duboko usađenim ustima sve do škrga, na čijim vilicama nema zuba. Kao i kod rođaka Šarana, i kod Bucova se subi nalaze u ždrelu. Tačnije, Bucov, svoj plen prihvata izreckanim škrgama kojima ga prosleđuje u zuboliko ždrelo u kome se nalaze izrasline nalik zubima. Tamna boja glave koja se preliva u zelenkastu pruža se duž čitavih leđa. Bokovi su srebrnastosivi sa plavkastom, žućkastom ili zelenkastom nijansom u zavisnosti od staništa, dok je trbuh izrazito bele boje. Na uzdužnoj liniji koja se pruža od središnjeg dela glave pa sve do sredine repnog peraja, zakrivljenoj na sredini tako da prati trbušnu liniju tela, nalazi se 57 do 70 komada sitne krljušti. S obzirom da u idealnim uslovima dostiže dužinu i do 1m i težinu od 10 kg, kod vcećih primeraka, onih  preko 2,5 kg težine, možete primetiti blago pogrbljenje  u predelu od glave do leđnog peraja i izraženije povijen trbuh. Međutim, prosečni primerci koji se pecaju su oko četrdesetak santimetara. Bucov spada vrsti sa srednje kratkim životnim vekom, kada je riblji svet u pitanju, koji dostiže do 15 godina starosti. Lokalni nazivi su mu, pored  Bolen, još i Pegunica ili Pegunca. Jako je borbena riba, poput pastrmke, pa je izuzetno zahvalna i pogodna za sportski ribolov, a za sportsku ribu je sa pravom odnedavno i proglašen. Nije baš najpopularnija riba što se jela tiče, jer ima jako puno kostiju. Mada, ima jako ukusno meso, i kada se pripremi na odgovarajući način, jesti Bucova je izuzetno uživanje.

Stanište, ishrana i  navike  

Da bi smo pričali o tome kako i na kojim mestima, zatim na kojim dubinama i kojim mamcima, trebamo tražiti Bucova, prvo trebamo videti koje su to navike koje odlikuju ovu vrstu ribe. Naime, Bucov se kao mlađ i u periodu dok je mala riba hrani planktomima i larvama koji se nalaze u vodi. Odrasli Bucov hrani se sitnijim ribicama – mlađi drugih riba, kauglerima, sitnim vodenim mekušcima, ali neretko i “mališanima” svoje vrste. Ne uzima krupnije kedere za razliku od svog večitog “narodskog dvojnika – Bolena“. Tako da Bucova tražimo na mestima gde se nalazi njegova prirodna hrana. A to znači gde se voda prelama iz brzaka u tišak gde pritom pravi kružne virove, i u brzacima gde ima dosta prepreka koje vrtlože vodu kao što su: panjevi, razni predmeti ili stubovi mostova. To su zagarantovana mesta za Bucova. Treba znati da Bucov prilikom hranjenja dolazi i sasvim blizu obale, u potrazi za mlađi koja se tu skriva, tako da se neretko peca i na svega metar do dva od obale. Bucov nam, međutim dok se hrani, vrlo često i sam pokazuje mesto na kome se nalazi, bacajući se na površinu vode u lovu za sitnijom ribom. Bucov se hrani par puta dnevno u razmacima od po par sati. Najaktivniji je, međutim, u ranu zoru u svitanje ili u kasnijim popodnevnim časovima pred veče. Ceo dan je aktivan samo po oblačnom vremenu. U delovima dana kada se ne hrani, vreme provodi u mirnijim tokovima vode. U principu jeste jatna riba, ali nije isključeno da se kreće i sam. Pravilo je da su “samci” uglavnom i kapitalci, dok su oni koji se kreću u jatima znatno manjih gabarita. Odnosno, što je jato veće to su ribe manje i obrnuto.

Razmnožavanje

Bucov se mresti u kasno proleće pa sve do početka leta kada temperatura vode dostigne nivo između 15 i 20 stepeni, od sredine aprila do sredine juna, kada je ujedno i lovostaj za ovu vrstu ribe. Polnu zrelost Bucov dostiže na trećini životnog veka, i to mužjaci u petoj godini, a ženke između pete i šeste godine života, kada otprilike i dostignu minimalnu dozvoljenu lovnu meru od tridesetak santimetara. Ženka polaže od 50.000 do 100.000 komada ikre, lepeći ih za peskovito ili šljunkovito dno. Vreme inkubacije položenih jajašca traje između dve i tri nedelje u zavisnosti od temperature vode, nakon čega se izleže mlađ. Tako izlegnuta mlađ se potom drži priobalnog pojasa hraneći se plankonima ali pre svega skrivajući se od grabljivica. Jako su zanimljive promene koje se kod mužjaka uočavaju u vreme mresta, a to su bradavičaste izrasline na prednjem delu tela i na glavi, koje se po završetku mresta povlače. Ovo je još jedan pokazatelj kada ovu ribu treba vratiti u vodu, ukoliko se nađe na udici i van datumski propisanog lovostaja, jer se iz godine u godinu vremenski uslovi i klima tako drastično menjaju, da je i vreme mresta pojedinih vrsta znatno poremećeno.

Mamci i pribor za pecanje

Bucov se uglavnom peca varaličarenjem, mušičarenjem, vodjenjem živog mamca, i vrlo retko na plovak, što je svakako način na koji ćete imati najmanje ulova. Shodno ovome, pribor koji trebamo posedovati kada krenemo u ribolov na Bucova, zavisi od načina na koji želimo pecati ovu ribu.

Prvi i neprikosnoveni način pecanja Bucova je varaličarenje. U ovom slučaju oprema koja nam je potrebna u mnogome zavisi od toga da li očekujemo manje ili veće komade. Ukoliko idemo na varijantu pecanja u jatu a to su obično manji komadi dovoljan je i štap akcije bacanja 20-40 grama. Za pecanje “samaca” koji mogu da budu teški i po par kilograma neophodan je štap sa akcijom bacanja 40-80 grama. U oba slučaja vrlo često je potrebno varalicu zabaciti jako daleko od obale, čak i do 50m, pa je idealan štap u tom slučaju neki između ova dva gore navedena, a to je štap sa akcijom bacanja recimo 30-60 grama. On će u potpunosti zadovoljiti potrebe pecanja Bucova na svakom mestu. I ne samo pecanja nego i, što je mnogo bitnije, vađenja i smeštanja upecanog komada u čuvarku. Pošto se Bucov varaličarenjem peca tako što se varalica vodi brzo i uzvodno (u smeru koji je suprotan smeru kretanja vode), potrebna je jaka i brza mašinica (sa minimalnim prenosom od 5,5:1) sa preciznom i jakom kočnicom, jer je Bucov izuzetno snažna i borbena riba, a pogotovu krupniji komadi. Najlon (monofil) ili upredenica (struna) treba da budu ne kruti i lako rastegljivi da ne bi dolazilo do upredanja i uvijanja i dimenzija ne većih od 0,30 mm. Idealne su u rasponu od 0,20 – 0,25 mm. Ukoliko Vam budžet dozvoljava i koristite neki od najmodernijih nanofila debljine su višestruko manje. Moja preporuka svima, koji naravno to mogu da priušte, je svakako Barkley NanoFil debljine svega 0,10 mm, sa kojim ćete bez problema izvući i najvećeg Bucova. Druga prednost NanoFila je i ta što omogućava i 30-40% duži zabačaj. U svakom slučaju prava stvar za varaličarenje. I na kraju koja reč o varalicama koje treba koristiti. Moje lično iskustvo je da Bucov najviše voli male uzane varalice nalik metalnim kašikama, upravo takozvane “kašike”.  Idealne dimenzije su od 3 cm a svakako ne veće od 4 cm. Ovo su ujedno i ne tako skupe i svima pristupačne varalice, pa stoga izbegavajte “kašike” nepoznatih kineskih proizvođača već, za sličnu ili čak istu količinu para, kupite proverenu varalicu poznatog proizvođača. Podjednako lovni su i metalni “leptiri” istih dimenzija 3-4 cm. Moja preporuka, je Pilker klasičnog izduženog oblika i sedefasto-prizmatik bokova u veličinama 7 grama, 10 grama ili 15 grama. Opremljen je velikim 3D okom i jakom trokrakom udicom na kraju. Pilker je čak, u nekim slučajevima, i lovniji od “kašike”. U savakom slučaju sa ove dve varalice u kutiji sa priborom, ulov sigurno neće izostati. Pored toga za varaličarenje Bucova, mogu se koristiti i strimeri (kozja brada) u kombinaciji sa vaser kuglom, i neki uzani vobleri.

Drugi i podjednako dobro lovni, ali za nijansu manje primenjivan način, je pecanje Bucova mušičarenjem. Ovaj način pecanja uglavnom se primenjuje u kasno proleće kada dani postaju topliji i naravno preko leta. Za ovaj tip pecanja, logično, potreban nam je mušičarski štap. I to ne bilo kakav mušičarski štap, već, isto kao i kod varaličarenja, štap sa izraženim bacačkim karakteristikama, pošto vrlo često mora da se zabaci i po par desetina metara pa čak 50 m i više. To je svakako jako teško postići sa obale, kakav god da je štap koji koristimo, pa se zato mušičari uglavnom iz čamca ili iz vode ukoliko uslovi to dozvoljavaju. Za standardno mušičarenje dovoljan je štap dužine 3m i standardni mušičarski plutajući najlon debljine 7/6 sa predvezom debljine 0,25 mm i na kraju neku od mušica za koju mislite da je lovna kada je Bucov u pitanju. Moji favoriti su definitivno strimeri koji su fenomenalna imitacija sitne bele ribe, što je idealno za pecanje Bucova. To su: Clouser Minnow, Half and half, Hollow Fly, Flat Wing, Polarfiber Minnow, Surf Candy (pogledajte slike).  Sistem, međutim, možete dodatno opteretiti vaser kuglom tako što je napunite vodom do polovine ili čak 2/3 do 3/4 ukoliko želite ekstremno dugačke zabačaje sa obale. Pecanje Bucova nam u velikoj meri olakšava on sam, jer ga karakteriše bacanje iznad vode u trenutku kada uzima hranu, i na taj način pokazuje mesto na kome je aktivan. Mada u danima kada je bistra voda oni se vide i golim okom te je svakako pecanje Bucova nešto lakše od pecanja nekih drugih vrsta. Tako da, i kada je mušičarenje Bucova u pitanju, lako možemo uočiti mesto na kojem se nalazi i upravo tamo mu ponuditi našu izabranu veštačku mušicu ili strimer. Kada je pecanje Bucova mušičarenjem u pitanju, važna napomena je da ne menjate tako često mušice, jer ukoliko isprati pogledom vaš prvi zabačaj, kada mu po drugi put ponudite istu mušicu ili strimer, odmah će je zgrabiti. Udarac Bucova je jako surov i budite spremni u svakom trenutku, a pre svega sa podešavanjem vašeg pribora i kočnice na aparatu za namotavanje.

Na trećem mestu je tehnika vođenja živog mamca, ili popularno nazvana tehnika “oživljavanja mamca”. Jasno je da se ovde radi o stavljanju žive ili polužive male ribice na udicu, pa čak i mogućnost stavljanja potpuno mrtve ribice. Naime, udicu veličine 8 ili 10 provucite kroz usta mamca ( belice ili bodorke ne duže od 5 cm) ali tako da vrh udice izađe kroz škrge pa se povratno zabije u mekanom delu škrgi. Ovaj način postavljanja mamca na udicu nam omogućava da ribica što duže ostane na udici usled jakih i dalekih izbačaja, a ovo je upravo najbolji način da se to ostvari, ali što je takođe jako bitno mora se vodti i računa da se ne poremeti aerodinamika ribljeg tela, jer ukoliko se to poremeti kretanje ribe kroz vodu prilikom vođenja je neprirodno i totalno poremećeno što ni jedna grabljivica pa ni Bucov ne vole. Sve se može dodatno ojačati još jednom manjom udicom koja se zabije bočno sasvim površinski iz gore navedenih razloga. Koristi se najlon kao i kod varaličarenja, debljine 0,20 – 0,25 mm i štap sa oštrom, dobro izvršnom akcijom koja ima značajnu ulogu u zamaranju ribe. Nakon izbačaja vođenje mamca se vrši na dva načina.

U prvom slučaju zabačaj vršite nizvodno i popreko na tok vode. Kad mamac padne u vodu, počinjite sa srednje brzim namotavanjem (duplo sporije od vođenja varalice) prema sebi sa štapom uzdignutim na gore kako bi mamac ostao u površinskom sloju vode na 20-30cm. Ukoliko primetite da bucov prati mamac nikako ne posustajte sa vođenjem, već par puta ubrzajte mamac ali ne bržim namotavanjem, već tako što ćete par puta cimnuti štapom na gore, što će prirodno ubrzati pa opet usporiti mamac uz simulaciju eventualne ranjivosti ili bolesti, što grabljivice ne praštaju, pa tako ni Bucov.

Drugi je način kada se zabačaj vrši potpuno nizvodno. Za ovaj vid vođenja mamca potrebna je i vaser kugla na predvezu 50 cm od udice i, kao i u prethodnom slučaju, bez olova. Posle izbačaja zaustavite mamac da ga vodena struja koja mu dolazu u susret lagano potpuno prirodno pomera. Ukoliko posle određenog vremena Bucov ne reaguje, počnite sa laganim namotavanjem. Brzina namotavanja u ovom slučaju treba da bude par puta manja od vođenja varalice i duplo manja nego vođenja živog mamca u prvom slučaju. Na ovaj način može se desiti da Bucov prati mamac sve do obale i tek tu izvrši napad. Ako se to desi udarac će biti surov. Vodite računa o količini najlona u špulni koje uvek treba da ima dovoljno zbog zamaranja ovog neprikosnovenog borca, pogotovu kada se radi o većim komadima.

Poslednji način za pecanje Bucova je svakako plovkarenje ili pecanje na plovak. Ovo i nije najpopularniji način za pecanje Bucova ali ako se već odlučite za njega evo nekoliko prakičnih saveta. Bucov se na plovak uglavnom peca sa ili ispod mostova, sa brana, čamaca ili nekih drugih prepreka u vodi. Ukoliko se odlučite za pecanje Bucova na plovak trebate ispoštovati sledeće stvari. Neophodan je teleskopski štap sa sprovodnicima, oštre akcije i dobro izbalansiran, dužine 5 do 7 metara. Idealan je “Bolonjez” dužine 6m sa akcijom bacanja 10-40 grama. Koristi se srednje lak do srednje težak pribor, u zavisnosti od činjenice da li pecate u stajaćoj ili tekućoj vodi, i, ukoliko pecate na reci, od brzine matice ali se kreće u rasponu od 3 – 5 grama, ali i više od toga u slučajevima kada je to potrebno. Veličina udice od 10 – 8. Debljina monofila ili strune 0,20 – 0,25 mm ( ili 0,10 mm Barkley NanoFila ). Od mamaca koristite mlađ belice ili bodorke, ne veće od 5cm a  idealni su živi mamci od 3cm.

Zbog karakterističnog načina na koji Bucov uzima hranu, najčešće se sam zakači na udicu i pre kontriranja, koji god način pecanja da primenjujete. Najveća umetnost je nakon toga, zamoriti i izvući ribu, te je smestiti u čuvarku. Još jedna napomena za kraj. Prilikom lova Bucova, vrlo često može se desiti da se na vaš mamac zaleti štuka. U tom slučaju sasvim sigurno dolazi do gubitka dela sistema jer bez obzira na debljinu i jačinu najlona štuka će vrlo lako pregristi sve što nije sajlica namenjena za pecanje upravo štuke. Ne pokušavajte, međutim, da sajlicom osiguravate sistem prilikom pecanja Bucova, jer on neće ni pogledati mamac koji je postavlen na sajlicu. Zato ako se desi štuka – DESILA SE !

Bistro !
Nikola Jovanović
Administrator portala

Osnovni podaci, opis i građa

Bodorka (lat. Rutilus rutilus) spada u grupu bele ribe iz familije šarana (Cyprinidae). Isključivo slatkovodna riba, i jedan od najčešćih stanovnika naših voda. Može se naći i u barama ili kanalima, i u jezerima, i u rekama i njihovim pritokama, pa čak i u potocima. U nekim vodama je Bodorka dominantna i najbrojnija vrsta ribe. Ova riba ima jako puno lokalnih naziva, a razlog je upravo njena rasprostranjenost po čitavoj Srbiji. Tako, često možete za Bodorku čuti još i naziv Žutooka, Zlatooka, Crvenookica, Platika, Grunec, Siruna. Vrlo je slična rođaki “Crvenperki”. Boja peraja a pogotovu trbušnih i analnih može dodatno da zbuni jer se kod bodorke menja u zavisnosti od godišnjeg doba i  temperature vode. I kreće se od žućkasto-crvene u letnjim mesecima, preko ružičaste u jesen, do jarko crvene u zimu u izrazito hladnoj vodi. Bočno, leđno i repno peraje uglavnom ostaju smeđkastosiva. Bodorka se, međutim, od Crvenperke razlikuje u nekoliko nijansi. Prva: zlatnožute oči sa karakterističnom mrljom (pegicom) u gornjem delu, i izrazito crvenim “irisom”, koje su u velikoj meri odredile njen najčešći lokalni naziv. Druga: Bodorka ima dva reda zuba, za razliku od Crvenperke koja ima samo jedan red. Treća: Bodorka se od Crvenperke razlikuje i po broju “žbica” u repnom peraju. Bodorka ih ima 19 za razliku 17 komada koliko ih ima Crvenperka. Tako da se vremenom, i sa sticanjem ribolovačkog iskustva, ipak lako, pravi razlika između ove dve bliske rođake. Mada, ovaj portal treba upravo i da posluži svima onima koji prave svoje prve korake u svet ribolova, i koji žele da to rade sa određenim predznanjem ili čak apsolutnim znanjem, u zavisnosti od sopstvene percepcije i poimanja ribolova.

Bodorka ima krupnu krljušt koja se veoma lako skida. Ima 42-45 komada krljušti po uzdužnoj liniji, na sredini malo spuštenoj, koja se pruža od glave do repa. Leđno peraje je postavljeno u liniji sa trbušnim. Telo bodorke je lagano spljošteno sa bočne strane ali je horizontalno izduženo. Leđa su crne boje sa plavkastim, zelenkastim ili žućkastim odsjajem u zavisnosti od sredine gde živi, dok su bokovi srebrnastosivi. Može da dostigne težinu i preko 2kg, dužinu od 45cm i 19 godina starosti, ali se prosečna težina koja se uglavnom lovi kreće od 80 – 450 grama. Krupniji komadi koji spadaju u red rekordnih težina su uglavnom primerci koji su nastali ukrštanjem Bodorke sa crvenperkom, deverikom ili nekom drugom vrstom bele ribe. Izrazito jatna riba, koja živi u velikim jatima sa svojim rođacima različitih veličina, pa tako uz dobru primamu, možete je jako dugo zadržati u velikom broju. Mada su ulovi preko 500 grama jako retki, sa dobrom primamom na pravom mestu, može se upecati jako krupna Bodorka, i do 600 grama, što spada u red kapitalnih ulova kada je ova vrsta ribe u pitanju.

Stanište, ishrana i  navike  

U ovom delu ćemo pričati o staništu Bodorke, i o navikama u ishrani. Naime, u pasusu iznad, pomenuli smo da je Bodorka izrazito jatna riba, koja se kreće u velikim jatima, gde se mogu naći i kapitalni primerci. Potrebno je “samo” namamiti jato Bodorki i konstantnim prehranjivanjem zadržati ga jako dugo. Onda je ulov zagarantovan. Ali, da bismo to uradili trebamo znati gde se Bodorka krece? Na kojim mestima se zadrzava? Kako se i cime hrani?

S obzirom da je stanovnik svih voda u Srbiji, da vidimo na kojim se mestima kreće i gde se zadržava? Bodorka je ljubitelj dubljih delova stajaćih voda ili voda mirnijeg toka ukoliko su u pitanju reke. Mada, jako je osetljiva na promenu vremena, pa se u zavisnosti od te promene može nalaziti pri dnu, na sredini ili pri samom vrhu vodene površine. Bodorku, dakle, pecamo uglavnom u stajaćicama ili u delu reka gde je mirniji tok. Da bi sebi obezbedila takve uslove, sa mirnijom podvodnom strujom, ona se kreće i zadržava na mestima sa čvrstim i stabilnim dnom, i na mestima koja su bogata podvodnom vegetacijom ili ukoliko nema podvodne vegetacije na mestima gde ima raznoraznih predmeta. To su obično panjevi odsečenih stabala, ostaci drveta koji su oboreni u vodu, ili nekih predmeta koji duže vreme stoje u vodi a što će umanjiti podvodnu struju i zadržati prirodnu hranu koju nanese voda, larve insekata, puževe i ostale raznorazne mekušce, mušice koje padaju u vodu ili se tek izlegnu iz čaure. Ali i raznu hranu biljnog porekla alge, mahovinu i izdanke raznih biljaka. Ne voli travnato dno i uglavnom se kreće iznad trave ukoliko postoji. Idealno je čisto peskovito dno i nalazi se na dvadesetak santimetara od njega, osim u kasnijim popodnevni i večernjim časovima kada izlazi na površinu da sakuplja larve mušica. Omiljena hrana su joj vodeno bilje i larve raznih insekata. U delovima godine kada su vode visoke Bodorku možete naći u priobalnom pojasu, ispod tla koje je usekla voda, na poplavljenim pašnjacima, na ušćima reka itd. Najaktivnija u pogledu uzimanja hrane je u kasnu jesen pred početak hladnog dela godine i u proleće nakon otopljavanja. Tada je i najbolji period za pecanje ove vrste ribe, ali ne u vodi koja nastaje topljenjem snega “u snežnici” jer takvu vrstu vode ne voli. Može se pecati čak i zimi ispod leda, ali tada slabije uzima hranu. Pecanje Bodorki u leto je potpuno posebna priča. Ukoliko planiramo da Bodorku pecamo tokom celog leta i to na jednom mestu, najbitnija stvar je odabir mesta na kome ćemo pecati. Prvo, što treba znati o Bodorki u ovom slučaju je to da je Bodorka izuzetno osetljiva na neprirodne senke koje padaju na vodu. Od senke ribolovca do senke opreme koja se koristi. Zbog toga je vrlo važno prilikom odabira mesta izabrati upravno ono na kome Sunce neće stvarati takve senke tokom pecanja. I pored toga ,savet je, da se što lakše i nečujnije barata priborom. Još nešto, u vrelim letnjim danima, krupniji primerci Bodorke vole da se “zavale” u površinskom delu između trske, pa je povećana mogućnost za ulov ako je potražite i veštačkom mušicom. Ali više o ovome pričaćemo  malo kasnije, u delu koji se tiče pribora i mamaca za pecanje Bodorke.

Razmnožavanje

Bodorka se mresti u periodu od aprila do maja kada temperatura vode dostigne 15-ak stepeni i više, i kada počne podvodna vegetacija. Njeno mrešćenje je uslovljeno upravo travnatim dnom, gde polaže ikru. Mresti se u priobalnom pojasu na malim dubinama, ne većim od 1m. Ženka Bodorke polaže i do 100.000 komada ikre, a kada je godina pogodna i jako topla mresti se i po dva ili čak tri puta godišnje. Kao jatna riba, svoju doslednost i privrženost jatu, zadržava čak i u dane mresta. Naime, sve ženke ove vrste polažu ikru  u isto vreme i na istom mestu, lepeći je za travu. Desetak dana, a najkasnije do dve nedelje nakon polaganja ikre, izleže se mlađ. Njena ikra podseća na tanke mesne pogačice nalik pljeskavicama. Ova vrsta ribe jako sporo raste i dostiže polnu zrelost, tako da treba sačekati i po tri ili čak četiri godine, u zavisnosti od područja, temperature vode i količine prirodne hrane, da bi Bodorka počela da se mresti.

Mamci i pribor za pecanje

Bodorku i nije tako lako upecati s obzirom da je redovni stanovnih svih naših voda. Jedan od glavnih razloga je svakako taj što je jako osetljiva na promenu vremena i temperature vode pa se shodno tome kreće na različitim dubinama. Uglavnom se drži na 20-ak santimetara od dna ali u zavisnosti od prethodno navedenih faktora može se naći i u srednjem toku ali i pri površini u popodnevnim i večernjim časovima kao i leti u vrelim danima. U letnjim danima kada temperatura vode prelazi 30 stepeni, veći, čak i kapitalni primerci, se mogu dobiti mušičarenjem na večtačku mušicu na samoj površini vode i to među biljnom vegetacijom i vodenom trskom. Bodorka se, međutim, peca  uglavnom na plovak a ređe dubinskim sistemom.  Bodorka najbolje radi u rano proleće kada se ostale ribe bude iz zimskog sna i kada su okupirane mrestom i produžetkom vrste. Bodorka čak i tada, tokom mresta, konstantno uzima hranu, pa se u tim periodima godine najbolje i peca, a neretko se dešava da zbog toga stomak upecane ženke bude pun ikre. Traži se na rubu vodene vegetacije u priobalnom delu i idealna je riba za početnike u ovom sportu.

Pošto je jako osetljiva na promenu vremena, tada uopšte ne grize pa ćete uzalud pokušavati. Međutim, kada je vreme stabilno a prehrana dovoljno dobra da se primami jato, te kada dobro podestite dubinu, verovatno ćete kući otići sa punom čuvarkom.

Bodorka se peca kao i belica na ultra fini pribor. Teleskopski štap dužine 4-5m bez sprovodnika apsolutno ispunjava kriterijume za pecanje ove vrste ribe. Za pecanje na nepristupačnim terenima sa strme obale ili ispod drveća, naravno, treba kraći štap. Plovak treba da bude vretenastog oblika što je moguće lakši koji se lako potapa, jer Bodorka ne trpi otpor i čim ga oseti ostavlja mamac i odlazi. Idealan plovak  je od od 0,5 grama. Treba da bude podešen tako da iz vode viri samo antena plovka. Udicu veličine od 16 do 14 treba vezati na najlon debline 0,12 mm a ne deblji od 0,14 mm sa predvezom 0,10 -0,12 mm u zavisnosti od debljine osnovnog najlona.

Mamci koji se koriste za pecanje Bodorke mogu biti i biljnog i životinjskog porekla. Neprevaziđeni za pecanje Bodorke na našim prostorima su svakako crvić i glista. Ukoliko koristite crvića na udicu treba postaviti dva komada. Prvog skroz prevući preko udice, a drugi zakačiti samo na jednom delu na strani gde je glava i na samom kraju kako bi ostao duže živ i živahan kako bi svojim pokretima dodatno mamio ribu. Glista treba da bude takođe živahna na udici. To ćete postići ukoliko je probodete na samom početku i udicom proći kroz nju dok ne prekrije celu udicu. Onda udicom izaći i ostaviti je da jednim delom bude slobodna. S obzirom da se koristi mala udica, jasno je da ni glista ne sme da bude mnogo dugačka. Ukoliko ipak jeste, treba ispoštovati gore pomenuti način stavljanja na udicu i ostaviti jos 1,5-2 cm da slobodno viri i pokretima mami rubu. Ostatak slobodno skratite. Od mamaca životinjskog porekla mogu se još koristiti i manji puševi golaći i larve raznih insekata.

Ukoliko se, ipak, opredelite da Bodorku pecate mamcima biljnog porekla, to najuspešnije možete raditi hlebnim valjcima, hlebnim ružama, zrnevljem pšenice, napravljenim mamcima od sojinog brašna, ali su to manje zahvalni mamci od crvića i gliste. Dva su osnovna razloga za to. Prvi, jer ih ostale sitne ribice jako brzo skinu. Drugi, ukoliko se peca na tekućim vodama, usled čestog ponovnog zabacivanja i pod dejstvom matice vode, ovakvi mamci se, sem zrna pšenice, vrlo brzo ishabaju i otpadnu sa udice.

Što se primame (prehrane) tiče, pored one gotove, koju možete kupiti u svim prodavnicama ribolovačke opreme, možete je i sami napraviti jer je prehrana za pecanje Bodorke jako prosta i sadrži svega nekoliko komponenti koje spadaju u red životnih namirnica. Evo jedne od mogućnosti:

Stari (osušen) hleba usitniti što je više moguće. Ukoliko imate mogućnost da ga sameljete i napravite brašnastu masu u vidu prezli to bi bilo idealno. Onda tu dodati koncentrat za piliće, pečeno seme konoplje sameljano mašinom za meljanje maka, takođe samleveno pečeno ili prženo  seme suncokreta i po trebi dodati malo uljane arome anisa ili vanile, koje se prodaju u svim bolje snabdevenim prodavnicama ribolovačkog pribora i opreme. Od ovoga praviti kugle veličine pesnice koje ćete bacati na mesto zabacivanja. Obavezno na kraju dodati zemlju iz krtičnjaka ili glinu koja se, takođe, prodaje u prodavnicama ribolovačkog pribora, a koja će vezati ove sastojke i držati kugle na samom dnu. Da li ćete koristiti laku ili tešku zemlju zavisi od vode gde pecate, odnosno, da li je u pitanju stajaća ili tekuća voda. Sve ove sastojke sjediniti u  sledećem odnosu:

1 kg prezli od osušenog hleba
1 kg koncentrata za piliće
1 kg zemlje ili kupljene gline
1 šaka samlevenog pečenog semena konoplje
1 šaka samlevenog pečenog ili prženog semena suncokreta
15-20 kapi vanilinog ili anisovog koncentrovanog ulja

Kada ste sve lepo sjedinili, jednom rukom dodavati postepeno vodu u što manjem mlazu (recimo prskalicom koja se koristi za peglanje veša – fajtanje), uz konstantno mešanje drugom rukom, sve dok ne dobijete polu-suvu ili polu-nakvašenu masu koju ćete ostaviti da odstoji desetak minuta.Ukoliko ste početnik ovu radnju svakako možete i trebate izvoditi uz pomoć prijatelja ili kolege ribolovca.

U ovako napravljenu masu možete dodati 1-2 šake crvića ili iseckanih glisti (u zavisnosti koji mamac koristite za pecanje) da bi ste dodatno pojačali primamu. Pre početka pecanja na mesto gde će stajati plovak bacite 6-8 kugli koje služe da primame ribu na mesto pecanja, a nakon toga bacati po 1-2 kugle na svakih 20-30 minuta, koje će konstantno zadržavati ribu na to mesto.

Primenjivanjem ovakvog sistema prehrane i primame Bodorke, uz odgovarajuće vremenske uslove i na pravom mestu, očekujte punu čuvarku.

Bistro !
Nikola Jovanović
Administrator portala

Osnovni podaci

Belica (lat. Leucaspius delineatus) je sitna slatkovodna jatna riba gornjeg sloja vode iz familije Cyprinidae i roda Leucaspius , koju zbog toga, u nekim krajevima zovu i Povruš, ali i Belka, Najlonka, Kosulj ili Kosalj. Ova riba je prosečno duga 10 cm  i teška od 60-80 grama ali može da dostigne maksimalnu dušinu i od 15 cm i težinu oko 100 grama u rekama, a u idealnim jezerskim uslovima i do punih 20 cm i težinu od 130-150 grama. Nastanjuje ravničarske reke sa sporim tokom kao i stajaće vode – jezera, kanale i bare, mada je u barama ima najmanje ili skoro uopšte usled jake osetljivosti na nedostatak kiseonika. Prosečan životni vek belice je oko 4-5 godina a ukoliko ima sreće tokom života može da doživi i punih 7 godina. Ova riba nema privrednog značaja, pa nema ni norme i ograničenja što se tiče lovne mere i lovostaja.

Opis, građa, stanište i navike  

Belica je riba sa jako tankim, nežnim i vitkim vretenastim telom sa providnim perajima. Leđna peraja čine 9 tankih rebara poređanih od najvećeg ka najmanjem. Boja ove ribe u mnogome zavisi od vrste vode u kojoj živi, pa je tako rečna belica mnogo svetlija od jezerske. Živi u priobalnim delovima u gornjem sloju vode hraneći se planktonima i svim onim što padne u vodu. Jako je proždrljiva i neretko se može, sobzirom da živi blizu obale, videti kako se u jatu otimaju i jedna drugoj iz usta uzimaju hranu. Leđa su joj žućkasto-zelenkaste boje a krljušt jako slaba i vrlo često sama opada. Belica je slične građe i izgleda kao i Keder pa je mnogi ribolovci mešaju sa njim, iako se pažljivijim posmatranjem lako uočava razlika. Prevashodno u veličini. Belica je mnogo manja od kedera i bočna linija joj se prekida oko 12 reda krljušti za razliku od kedera koji ima izraženu punu bočnu liniju celom dužđinom tela, kao i razlika u obliku tela, koji je kod belice vretenastog oblika za razliku od kedera koji ima skoro ravnu gornju liniju tela. Kod mnogoh ribara i nije baš omiljena riba za pecanje, tako da se namenski peca vrlo retko, ali svakako ima i onih koji uživaju u pecanju ove ribe, koja je uvek aktivna i koja se uvek može pecati. Meni lično, zanimljiva je i interesantna borbenost ove ribe prilikom izvlačenja imajući u obzir zanemarljivu veličinu od svega nekoliko santimetara.

Razmnožavanje

Belica se mresti preko leta, u vrelim letnjim danima od juna do avgusta. Kod ženki je uočljiva “legalica” (cevčica za polaganje ikre, iliti ovipozitor). Mrešćenje belice je karakteristično u tom smislu, što ženka polaže 50 000 – 200 000 komada ikre, na donjim delovima listova vodenog bilja i ostalih predmeta koji plutaju po vodi, što je ekstremno mnogo s obzirom na veličinu belice u trnutku polne zrelosti (oko 4cm sa dve godine starosti). Priroda je to tako udesila jer ogroman broj, skoro 50 procenata, od ukupnog broja položenih jajašca ne preživi doba “mlađi”, zbog velikog učešća belice u lancu ishrane, mnogih predatora i grabljivica.

Mamci i pribor za pecanje

Belica se peca isključivo na plovak finim ultra lakim priborom. S obzirom na njeno stanište uz obalu i to u gornjim slojevima vode, koriste se lagani teleskopski štapovi bez provodnika dužine 3-4m. Osnovni najlon debljine 0,10 mm sa predvezom od 0,08 mm u kombinaciji sa udicom dimenzija 0,18 – 0,16 i plovkom od 0,3 grama je idealna kombinacija za pecanje ove ribe. Kao prehrana mesta pecanja koristi se površinska primama.To može biti hleba, kukuruzno brašno, pšenica, ili specijalizovana kupovna smeša za belicu.Mamci mogu biti i biljnog i životinjskog porekla, pšenica, hleba, crvići, larve komarca i sve ostalo što nam padne pod ruku, jer su belice pravi svaštojedi. Pecanje ove vrste ribe može biti jako interesantno, pogotovu početnicima u ovom sportu, zbog količine ribe koja se može upecati za vrlo kratko vreme.

Bistro !

Autor:
Nikola Jovanović

Osnovni podaci

Bass (lat.Micropterus salmoides), koga lokalno još zovemo i velikousti pastrmski grgeč zatim i Busa, Buša, Zelembać kao i Amer, u naše krajeve stigao je sa severnoamerčkog kontinenta, na kome predstavlja jednu od tri vrste ove ribe. Smatra se da je još pre  devedeset godina stigao u Evropu, a u naše krajeve iz Mađarske preko bajskog kanala u Vojvodinu gde se proširio u ceo kanalski sistem Vojvodine, a potom preko ribara u ostale delove Srbije. Predstavlja vrstu koja kod nas nije dovoljno ispitana pa je tako i potpuna nepoznanica zbog čega nosi naziv ” velikousti pastrmasti Grgeč , obzirom da uopšte ne podseća niti građom liči na pastrmsku vrstu ribe, niti pripada salmoidima iako mu tako stoji u nazivu. Ova vrsta ribe, međutim, i dalje naseljava pretežno ravničarske vojvođanske kanale širom Bačke, pa se tamo i nejčešće peca. Zbog toga ovu vrstu ribe, njene navike, ishranu, stanište i načine pecanja najbolje poznaju varaličari iz tih krajeva. Međutim, ovaj članak treba da posluži onima koji žele detaljnije da se informiđu o ovoj vrsti ribe a pre svega mladim ljudima koji tek stupaju u vode ribolova. Može da dostigne maksimalnu težinu i do 10 kg i dužinu od 60 cm.

Opis, građa, stanište i navike  

Bas je, dakle, riba koja po svojoj građi i izgledu najviše podseća na grgeča. Najzastupljeniji je na području Vojvodine gde ima dosta kanala na kojima se može pecati, a koji se kreću od onih manjih čija je širina vodenog ogledala 10-20 m i dubina 1,5-2 m i većih, plovnih kanala, čija je širina vodenog ogledala 50 i više metara, a dubina i do 4,5 m. U preseku svi oni imaju trapezast oblik što znači jako strme ivice i ravno dno. Uz obilnu vegetaciju u vidu trske, lokvanja, i ostalih barskih biljaka predstavljaju idealno stanište za Basa. Najkrupniji komadi se upravo dobijaju u priobalnim delovima kanala i bara koji su po pravilu i najbogatiji biljnom vegetacijom odakle Bas “vreba iz zasede”, kao i na samom dnu, ukoliko je zatravljeno, gde je u potrazi za puževima i račićima. Vrlo često visoku cenu u pecanju krupnijih komada plaćaju varaličari gubljenjem i kidanjem svojih varalica usled potrebe za jako preciznim zabacivanjem “tik uz rastinje”. Zbog toga pecanje Basa može da bude i jako skupo zbog gubljenja skupocenih varalica, jer se peca uglavnom varaličarenjem, pa je i odabir istih jako bitan, naročito početnicima. Ali o tome malo kasnije u delu koji se tiče pribora i načina pecanja. Basa, inače, karakteriše tamno zelena boja sa tamnim pegama na leđima, preko maslinaste boje u središnjem delu, odmah ispod tamne, jasno definisane horizontalne linije po sredini tela, do potpuno bele na trbuhu. Leđno peraje je skoro jasno podeljeno na dva dela. Prvi deo čine 9 bodlji, a u produžetku, drugi deo leđnog peraja čine 12-13 mekih zrakastih delova (Micropterus na grčkom znači malo peraje, dok Salmo znači pastrmka). Zdepastog je tela sa nesrazmerno velikom glavom i na njoj još nesrazmernije velikih usta, u kojima se nalaze sitni zubi raspoređeni u nekoliko redova, čija se gornja vilica proteže iza granice oka, a ako se uzme u obzir i prethodno pomenuto leđno peraje, jasno je da otuda potiče naziv “velikousti pastrmasti grgeč”  ili “Velikousti Bas”. A s’obzirom da je kod nas to jedina vrsta, od ukupno tri vrste Basa koje žive u Americi, mi ga jednostavno zovemo samo Bas.

Razmnožavanje

Bas se mresti od kraja aprila pa sve do početka leta, do juna meseca, u zavisnosti od godine i temperature vode, koja mora da dostigne nivo toplote od 15-20 stepeni. Ženka polaže od 20 000 -45 000 komada jaja. Bas voli da pravi gnezda u delovima podvodne vegetacije. Nakon polaganja ikre, ženka odlazi. Ustvari, mužjak je taj koji otera ženku a potom preuzima brigu o jajašcima. Za vreme čuvanja ikre, mužjak se ne hrani, ali grčevito brani gnezdo od ostalih grabljivica među koje svakako spadaju i naše varalice. Period inkubacije kod Basa, u zavisnosti od temperature vode, traje od 5 do 10 dana. Nakon izleganja mlađi, mužjak preuzima brigu o njima još nekoliko dana. U početku se mlađ hrani mikro-organizmima iz vode, a već sa 5 cm dužine u njima proradi predatorski instikt.

Mamci i pribor za pecanje

Bas se kod nas peca uglavnom varaličarenjem, ređe na dubinski sistem, a mušičarenje skoro da je sasvim zapostavljeno kad je u pitanju ova vrsta ribe. S’obzirom da je varaličarenje dominantna tehnika pecanja u ovom delu ćemo najviše pažnje posvetiti baš varaličarkom priboru.

Što se štapa tiče, potreban i dovoljan je klasičan dvodelni varaličarski štap za lako do srednje tečko varaličarenje, težine bacanja od 15-40 grama i dužine 2.70m. Naravno, i u ovoj kao i u ostalim grupama štapova jako mnogo izbora od onih jeftinijih od par desetina evra pa do onih skupih od par stotina evra. Moj predlog ovom prilikom je Šekspirov Ugly Stick Custom Graphite 15-40 gr 2.70 m. To je čuveni Šekspir koji u ovoj verziji ima veći procenat grafitnih vlakana, zbog smanjenja težine i brže akcije a koji sa cenom od šezdesetak evra zadovoljava, ne samo pecanje Basa, već skoro sve vrste varaličarenja u našim vodama, od lakog do srednje teškog. Tako da za pristojan novac dobijate univerzalan štap.

Mašinica Viva ATTRACT CAST koja sa prenosom od 5,5:1 i 7+1 ležaja potpuno fascinira cenom od 15 evra, i predstavlja poput gore navedenog štapa pravu univerzalnu višenamensku mašinicu, za lako i srednje teško varaličarenje ali i za montažu na bolonjeze štapove i plovkarenje. U svakom slučaju za varaličarenje Basa odličan sklop.

Treba koristiti najlon debljine do 0,20mm (ne računajući najnovije nanofile koji zadovoljavaju i u višestruko tanjoj varijanti – a svakako ispod 0,10), zbog eventualne potrebe za dalekometnim izbačajima laganih mamaca.

Ukoliko pecate rano ujutru, kada je Bas u stvari najaktivniji, treba ga tražiti u gornjim slojevima vode voblerima, poperima i neopterećenim džigovima. Po vedrom vremenu i bistroj vodi koriste se varalice veličine od 5-7 cm u što prirodnijim dekorima. Po tmurnom i oblačnom vremenu i uveče, pri smanjenoj vidljivosti,  koriste se veći 10-12 cm u što drečavijim nijansama. Po jakom suncu i dobroj vidljivosti u vodi vobler treba voziti sa čestim cimanjima i promenama pravca. Ovakvom načinu vođenja varalice nijedan Bas neće moći odoleti, naprotiv i sa udaljenosti od nekoliko metara punom snagom napašće tako prezentovan mamac. Ukoliko pak u vrelim letnjim danima, u najtoplijim delovima dana, kada nije pri apetitu i kada silazi dublje u hladnijim delovima vode te nije previše zainteresovan za ponuđene voblere, treba ga iskušati veštačkim neopterećenim silikonskim crvima (worm), tako što prilikom zabačaja silikonca treba pustiti da lagano tone, zatim naglo cimnuti nagore pa ponovo pustiti da tone do samog dna. Kada je Bas pri apetitu on mamac napada, poput klena, svega nekoliko sekundi po ulasku u vodu. Tako da, ukoliko i dalje nemate “ono pravo” što očekujete a to je svakako udarac Basa, treba promeniti lokaciju i pokušati na nekom drugom mestu koje može a i ne mora da bude mnogo udaljeno od prethodnog.

Bas spada u red borbenijih riba, koje je tipično za sve grabljivice, tako da je preporučljivo sa sobom uvek imati meredov. Pogotovo ako na ponuđeni mamac naleti neki krupniji komad od pola kile pa naviše.

Bistro !
Nikola Jovanović
Administrator portala

Babuška (lat.Carassius auratus gibelio ) je riba koja je kao takva otkrivena tek 1931 godine. To je učinio Dr Jagin koji je ustvari otkrio postojanje dve vrste karaša. Onog zlatnog koji je daleko poznatiji i stariji, i srebrni, koji je potom nazvan Babuška. Pored “Srebrni karaš” lokalni nazivi za babušku su još i Melez, Pastak, Korov, u zavisnosti u kom delu Srbije i Balkana se peca. Za mesto nastajanja Babuške kao vrste, se pretpostavlja da je u pitanju daleki istok. Smatra se da su ljudi tamo razvili ovu vrstu ribe i od nje kasnije napravili akvarijumsku “Zlatnu ribicu”. Njen izgled karakterišu maslinastozelena leđa i srebrnosivi bokovi i trbuh. Leđno peraje je sa šiljatim krajevima usmereno na dole prateći liniju tela. To je slatkovodna riba pretežno stajaćih voda – bara i jezera ali se neretko i sve češće može upecati i u rekama sa sporijim tokom.

Intiologija babuške je vrlo slična karašu, sasvim logično, s’ obzirom da pripadaju istoj familiji (Cyprinidae) i istom rodu (Carassius). Dakle, svoju brojnost i zastupljenost u vodama Srbije, i Evrope uopšte, duguje pre svega svom načinu razmnožavanja i polaganju ikre, potom, životnim navikama i prilagođavanju različitim uslovima sredine. Nastanjuje predele bogate podvodnom vegetacijom (trskom, lokvanjima, ninfeama, veriegatama, spiralisom i drugim). U stanju je da preživi i u uslovima sa vrlo malom količinom kiseonika, i u vrlo zagađenim vodama pa čak i u mešavini slatke i slane vode. Stanovnik je donjih slojeva vode, znači, prilikom pecanja se traži na samom dnu, mada, preko leta, u određenim periodima dana (kasno popodne i uveče) izlazi i na samoj površini na oko 1m -1,20m od površine i prilazi do same obale. Ipak, najbolja dubina za pecanje (bez obzira na podvodnu vegetaciju) je 2,5 – 3m i tu se dobijaju najbolji komadi.Ko je zainteresovan za pecanje babuške, kvalitetnom primamom (prehranom) i naoružan strpljenjem dok babuđka “krene”, može da peca ovu ribu do te mere da neće imati vremena za cigaretu. Onda su i dva štapa malo da bi se uspelo izvaditi sve ono što “zagrize”.

Babuška se razmnožava “ginogenezom” jer u našim vodama još uvek nije pronađen mužjak babuške. Ginogeneza je ukrštanje polno zrele ženke  sa mužjacima srodnih vrsta – Cyprinidae, šaranom i drugom belom ribom. To u velikoj meri objašnjava sve veću zastupljenost “Srebrnog” u odnosu na našeg domaćeg “Zlatnog” karaša, i sve različitije nijanse ove ribe. Ženka položi od 200.000 – 300.000 komada ikre lepeći ih na podvodno bilje, a iz toga se ponovo izlažu samo ženke.

Hrani se podvodnim biljem i sitnim vodenim životinjicama. Jako je halapljiva i ima dosta apetita. Koliki je njen apetit govori podatak da babuška skoro za petinu uzima više hrane od zlatnog karaša, a neznatno više čak i od šarana. Peca se na mamce i biljnog i životinjskog porekle u skladu sa njenom prirodnom ishranom. Glavni i najdelotvorniji mamac za pecanje babuške je svakako hlebna ruža a može da se peca i na hlebni valjak, koricu hleba, zrno kukuruza, zrno pšenice.Od mamaca životinjskog porekla koriste se gliste i crvići. Životinjski mamci su delotvorniji u periodu kada je voda hladnija, u proleće i jesen, a u toplijim letnjim mesecima, hlebna ruža i zrno pšenice. Babuška se zimi ne hrani. Hlebna ruža se postavlja tako što se palcem i kažiprstom parče svežeg hleba pritisne uz vrat udice, a potom se obavije (uvije) oko glave udice u obliku ruže. Kada se koriste crvići na udicu se stavlja 1-2 komada u zavisnosti od veličine udice, tako čto se probada na samom vrhu (na zadebljanju pored glave crvića), kako bi mamac osta što duže živ i aktivan u vodi. Mamce uzima na isti način kao i karaš, tj.na dva načina. Najpre, prvo samo dodirne mamac (plovak se zatrese) a potom ili uzme mamac i krene u dubinu (potopi plovak), ili sa mamcem krene prema površini (obori plovak).U oba slučaja se kontrira kada se plovak ili potopi ili obori. Prosečna lovna težina babuške je od 200 -700 grama. Babuška ne spada u red “boraca” i vrlo se lako izvlači iz vode.

Za pecanje babuške se koristi fini pribor. Pored štapova, kao osnovnog , jako je važan i takozvani pomoćni pribor. Ukoliko se koriste štapove bez sprovodnika, takozvani petljaši, neophodne dužine su od 6-8 metara. Ukoliko se koriste oni sa sprovodnicima (bolonjezi), dovoljne dužine su i 4,5 m a idealni su oni od 5-6 m, koji za pecanje babuške završavaju posao na svakom mestu i usvim uslovima. Najbolje je ipak imati jedan štap bez sprovodnika dužine 7m i jedan “bolonjez” od 6m, ukoliko planirate babušku pecati na nepoznatom terenu. Najloni, monofili, strune (u zavisnosti šta koristite), treba da budu srednje tanke debljine 0,12 – 0,14 mm sa predvezom 0,10 mm. Osim ako ne koristite najmodernije nanofile. U tom slučaju (primer Berkley NanoFil) se koriste ultra tanke varijante sa osnovnim debljinom 0,04mm čija je deklarisana nosivost na čvorovima 1,964 kg i predvezom 0,02 mm sa nosivošću 1,415 kg. Imak, nema potrebe za ovako skupim (ali svakako odličnim) priborom, pogotovu ako ste početnik u pecanju. S’obzirom da se babuška peca uglavnom u stajaćim vodama, koriste se plovci težine do 2 grama, mada su za manje dubine najbolji plovci do 1 grama, pa cak i lakši, do 0,5 grama. Za dalja zabacivanja i veće dubine koriste se klizeći Vagler(Waggler) plovci. Babuška se podjednako dobro peca i na dubinski sistem sa hranilicom, takozvanom fider (Feeder) tehnikom. Od udica najbolje su se pokazale one sa promerom od 16-12 ( primer: “Gamakatsu” modeli 6314 i 6315 ).

Bistro !
Nikola Jovanović
Administrator portala

Amur (lat.Ctenopharyngodon idella) je riba čije su prirodno stanište vode bliskog i dalekog istoka. Potiče iz reke Amur, po kojoj je i dobio ime, i reka u Kini i Sibiru, koje su svojevrsna prirodna granica sa bivšim SSSR-om odakle je amur I stigao u Evropu. Najpre u Mađarskoj, odakle je 1963.godine stigao u vode Srbije, najpre po ribnjacima, a odatle u Dunav i njegove pritoke. Spada u grupu šaranske ribe, dakle biljojeda, koji izuzetno obilno uzimaju omiljenu hranu pa zbog toga i jako brzo rastu. Amur može da dostigne težinu i do 50-ak kilograma i dužinu od preko 2m. Vreme mresta je od maja do juna, a ženka položi i do impozantnih 1 000 000 komada ikre. Međutim, optimalna temperatura vode na kojoj se Amur mresti i ikra razvija je 37-40 ᵒC, pa je zbog toga mrest i oplodnja amura kod nas još uvek veštačka. Ikra ove vrste pluta po površini vode pa je tako lak plen ostalim vrstama, što je glavni razlog, uz problem prirodnog mresta, zbog kojeg amura kod nas još uvek nema u dovoljnoj meri. Prosečna lovna težina ove ribe je od 3-12 kilograma, a kapitalnim ulovom se smatra Amur od 7-8 kg pa naviše. Karakterišu ga sivozelena leđa i bokovi, beli trbuh i siva peraja. Dominantna su jaka repna peraja koja su nasađena na izuzetno debeo koren repa, i jako lepo građeno vretenasto telo sa prelepim krupnim krljuštima. Taj oblik tela mu daje veliku moć koja u kombinaciji sa velikom težinom koju dostiže, ovu ribu čini neverovatnim borcem. S obzirom na to da je Amur još uvek mlada, ili bar relativno mlada, riba u vodama Srbije, iskustva vezana za Amura su još uvek nedovoljna I nepotpuna. Svi oni koji nikada nisu pecali amura, ali zato jesu mrenu ili nekog drugog ovekovečenog borca kao što su šaran ili som, treba da znaju da je borba sa njima u odnosu borbe sa amurom prava dečja igra. Zato je jako bitno koji pribor koristie za pecanje amura.

          S obzirom da se amur kod nas peca pretežno dubinskom (šaranskom) metodom, takav treba i pribor koristiti. Šaranski ali mnogo jači. Nikako šuplje već iskljulivo pune štapove, šaranske kovane udice i najlon debljine i do 0,50mm, ukoliko ne koristite najmodernije nanofile koji imaju i po nekoliko puta veću izdržljivost od klasičnih najlona. Produktivniji učinak, ipak, imaju oni koji se odluče amura pecati na plovak u srednjim tokovima vode, na prelazu iz dublih u pliće vode. Tu ga zapravo i treba tražiti, u priobalju, na dubinama ne većim od 2,5m i na mestima sa što konstantnijim dnom bez jakih podvodnih struja.

         Mada je to pravilo za skoro sve vrste riba, za amura treba više nego kod pecanja ostalih vrsta pripremiti mesto za pecanje. To podrazumeva čišćenje mesta pecanja od podvodne vegetacije i to u pojasu od minimum 20-25m u dužinu i 1,5-2m u širinu. Zatim to mesto treba prehranjivati oko nedelju dana pre pecanja, tako što ćemo na obeleženo mesto gde planiramo zabaciti, svakog dana bacati po 2-3 kg kuvanog starog kukuruza, 1kg pravljene pogače od kukuruznog ili heljdinog brašna, i u zavisnosti od godišnjeg doba (jer je amur aktivan tokom cele godine) 1 kg mlade izdanke biljaka koje se nalaze u mikrosredini (ukoliko pecate u proleće) a koji predstavljaju prirodnu hranu  amuru, zatim 1kg lista deteline, celera, spanaća, vrbe  ili trave iz okoline  (ukoliko pecate leti) ili pak 1kg suvog lišća istih biljaka (ukoliko se date u pecanje amura u jesen). Nakon nedelju dana tretiranja područja gde planirate pecati na ovaj način, pristupate pecanju. Mamci koji se koriste za pecanje amura zavise takođe od godišnjeg doba. U zavisnosti kada pecate i na koji način ste tretirali područje pecanja u prethodnih nedelju dana, vršite i odabir mamaca. Ukoliko odlučite pecati na kukuruz ili boilu od kukuruznog ili heljdinog brašna, koristite sistem montiranja na dlaku. Ukoliko pak nameravate koristiri list, recimo vrbe, uzmite mladu grančicu vrbe (dužina grančice zavisi od dubine na kojoj pecate, ali izračunajte da bude negde na polovini. Recimo dubina 2m dužina grančice 1m. To će biti dubina na kojoj očekujemo udarac), ogulite koru i očistite je od lišća, a zadržite samo gornja dva-tri lista. Zatim na donji deo grančice napravite težište koje će grančicu držati uspravno u vodi (od gline, olova ili nečeg trećeg), za list pažljivo zakačite udicu i čamcem odite do prehranjivanog mesta. Pažljivo spustite grančicu da uspravno stoji u vodi i onda rukom polako najlon dovucite do obale. U svakom slučaju, i sa kukuruzom, i bojlama, ili listom lipe, najlon na štapu neka bude labav a mašinica otkočena. Dopustite amuru da posle uzimanja mamca a pre kontriranja napravi nekoliko metara jer ga u suprotnom možete izgubiti.

I ne zaboravite, borba sa amurom traje dok se ne nađe u meredovu ili skladišten u čuvarki, dokle god traju zalihe snage, Vaše ili njegove.

Bistro !
Nikola Jovanović
Administrator portala